Virtuelna vlast

Pripreme za put ne traju dugo, bar kod mene. Nikada mi to nije predstavljalo problem. Izluđivale su me devojke koje su se za izlazak u grad spremale po sat vremena.

Varijanta, ona otvori vrata, vidi da sam u majci, farmericama i starkama, pusti me u stan i nakon sat vremena izađe kao da je krenula na venčanje, gde je bar kuma, ako ne i sama mlada.

Naravno onda sledi prigovor.

„A zašto si ti u starkama i tim izbledelim farmericama.“

„Samo izbledele i nosim i, farmerice i starke, a koji se ti moj spremaš kao da ideš na maturu, kada idemo samo do grada, na piće?

I naravno tu obično dođe do žestoke svađe i ... Kraj.

Tako je i sa putovanjima, u stanju sam da se za pet minuta spremim za odlazak na more primera radi, s tim što tih pet minuta mora biti bar dan pre odlaska. Volim na vreme da se spremim. Tako da ranac, ranac ne putna torba, ili ne daj Bože kofer stoji na podu i kada dođe vreme za polazak, samo ga stavim na leđa i pravac stanica.

                                                            *

 „Hoćeš li samnom na Kosovo, idemo u Gračanicu“, pitala je. Bili smo skoro, sećam se vrlo dobro putovanja, ali sam jednostavno odbio.

„Zašto?“

„Ma baš me briga za Kosovo, ova zemlja ima mnogo većih problema od Kosova,“ odgovorio sam umoran i neispavan.

„Pa da, to što ne možeš da dobiješ vizu je mnogo veći problem od stanja na Kosovu,“ počela je da viče.

„Stvarno neki put ne mogu da te shvatim,” nastavila je sa galamom, a ja sam je sanjiv gledao i dalje bez snage da bar progovorim.

„Ne može gospodin da putuje, mrzi ga da stoji u redu ispred ambasade, tačno to je mnogo bitnije od ljudi na Kosovu.“

„’Alo ja nemam nikoga dole,“ odgovorih i istog trena ujedoh sam sebe za jezik, jer da nisam ja to uradio, učinila bi ona. Samo što se ne bi zadovoljila laganim ugrizom, otkinula bi ga. Sva krvava u licu bi me posmatrala kako ležim bespomoćan i smejala se, dok bih se ja gušio i pokušavao da progovorim uz pomoć patrljka od jezika u svojim ustima.

„Kada će prestati ove vrućine,” pomislio sam u trenutku, gledajući u njene oči koje su sevale mržnjom.

„Pa nemam ni ja nikoga dole više Aleksandre, ali nisam imala ni u Hrvatskoj, Bosni pa mi je bilo žao tih ljudi. Čovek sam,“ video sam da je ovo bio jedan od onih dana, kada je bila spremna za svađu, pa sam odgovorio:

„E pa ja nisam.“

„Znam to vrlo dobro i to već duže vreme,“ rekla je i izašla iz sobe.

„Kosovo je već nezavisno,“ mumlao sam sa glavom na jastuku.

„Nije.“

                                                            *

Znao sam da spoljašnje temperature koje su već danima preko 40 stepeni u hladu ne mogu doneti nikakvo dobro. Ležao sam u krevetu, bez volje i snage da ustanem.

Već noćima ne spavam. Izađem na terasu i, usled nedostatka dnevne vreline zapalim cigaretu i tako do zore. Kako sunce počne da se pomalja, gasim cigaru, praznim punu pikslu i spuštam roletne.

                                                            *

 „E super, nema vode,“ kažem sam sebi.

„Što mi nisi rekla da nema vode, derem se iz kupatila, besan što ne mogu da se istuširam.

„Što, misliš da se deca u Prizrenu tuširaju po pet puta dnevno kao ti?“ odgovorila je ironičnim glasom.

Gledam je i ne mogu da verujem.

„Pa dobro bre, misliš li da je Koštunici i ostalim političarima stalo do tog sirotog naroda dole na Kosovu? Da njih interesuje što oni žive kao u rezervatu, da ne kažem logoru. Što ni u prodavnicu ne smeju da izađu sami, bez pratnje KFOR-a.

Misliš li da srpski političari osećaju strah roditelja sa Kosova kada pošalju decu u školu i njihovu zebnju kada dođe vreme za povratak. Ne, ne plaše se oni kada će se njihovo dete vratiti, već da li će uopšte doći kući.

Njihov život i njihovi problemi ih nimalo ne interesuju. Da ih interesuju otišli bi dole kod njih, jer Kosovo, kako ti reče nije nezavisno.“

„Super, jesi li završio današnje političko predavanje o zlu koje donose aktuelna Vlada i političari?“

Videlo se da je bila ljuta, a kada je ljuta, onda je ironična.

„I kakve vize pominješ, kada vrlo dobro znaš da nemamo novca za putovanja. Mislim na prave probleme koje ova zemlja ima. Na korupciju, nezaposlenost...“

Tu me je prekinula pitanjem:

„Ti stvarno nećeš s nama na Kosovo?“

„Ne.“

Okrenula se i otišla u kuhinju. Video sam preko njenog ramena da je nosila šolju nes kafe. Na frižideru je stajala flaša sa vodom. Kao da je htela da mi poruči da napravim sam.

„I hoću,“ kažem u sebi.

„Koliko sam puta pravio sam nes, hladni, topli, sa.., bez... ma sve što treba. Ako ćeš da teraš inat, zajebala si se, samo da znaš.“

                                                            *

Okrenuo sam se da nađem daljinski od linije kako bih pustio radio. Svakako mi ovog jebenog jutra nedostaju Gorica i Dragan i njihova emisija „Dizanje“, kako bih se bar malo nasmejao. Onako savijen, tražeći daljinac sam primetio njenu ruku uperenu ka zidu. Osmehnuo sam kad sam u tom trenutku čuo pisak klima uređaja.

„Samo da znaš da dole nemaš klimu,” rekoh joj zajedljivo.

„Jebi se skote.“

„Samo mi jedno reci, da li ćeš i dalje tvrditi kako ja ne idem na Kosovo s tobom zbog toga što mislim da su vize potrebnije ovom narodu nego Kosovo, ili želiš da čuješ šta stvarno imam da kažem?“

„Jebi se skote.“

                                                        *

Mislio sam da se možda više neće vraćati, još kada sam na vratima kasno popodne video njenu najbolju prijateljicu, kroz glavu mi je proletelo da je možda samo došla po njene stvari.

Dok sam otvarao vrata video sam i nju kako se penje uz stepenice.

„E jebiga..“ prođe mi kroz glavu.

Pojačanje u vodu prijateljice se uvećavalo. Za kratko vreme su u stan došli još neki naši poznanici. Zbunjen sam ih gledao. “Kakve oni veze imaju s Kosovom?”

Brzo sam shvatio, nisu oni nimalo zabrinuti za „južnu srpsku pokrajinu“, koliko znam nisu hodočasnici. Naprotiv, većinu čine ateisti. Oni su samo željni jebene avanture na plus 40 stepenu u ovom jebenom Beogradu i u još jebenijoj Srbiji.

Njima je do Kosova stalo kao i političarima, samo na rečima. Na delu su bili malo slabiji.

                                                                *

„Aleksandar neće ići s nama. On misli da je Kosovo nezavisno i da mi samo gubimo vreme,“ rekla je u jednom trenutku. Bio sam u susednoj prostoriji, nisam hteo da im smetam, jer priča o Counteru uživo i kako bi bilo dobro da se malo zapuca, meni ne ide u glavu, kao normalna priča među osobama koje idu u manastir.

Znam da većina njih igra paintball, ali otprilike ne shvataju da se na Kosovu ne igra kuglicama, već pravim mecima. Shvatam ja, to adrenalin radi, ali...

„Ja ne mislim, već tvrdim da je Kosovo sada nezavisno, a reći ću suprotno kada svi zajedno budemo mogli da odemo u Đakovicu, isto onako kao što sada možemo do Kragujevca ili Sombora, Subotice, Bačke Palanke…,” rekao sam sa vrata.

Ućutali su.

                                                            *

Političarima je stalo da pričaju o Kosovu u Srbiji i ovo što oni rade je samo priča. Razlog je jednostavan, to je priča za narod koji je ovde, a koji je znatno veće glasačko telo, nego Srbi na Kosovu.

Baš tim običnim glasačima treba nametnuti uverenje da je virtuelna vlast nad Kosovom, za koju se bore i oni i Albanci, a u suštini ne pripada nijednima ni drugima, u „našim“ rukama.

Napisano i objavljeno 2007. godine

Mladenovac VHS 2013.

Skup ljubitelja VW vozila sa vazduhom hladjenim motorima 2013. godine u Mladenovcu, 07., 08. i 09. juna 2013. godine. Ostatak fotografija pogledajte OVDE.

Manifestacija "Vazduhom hlađena strast" okuplja tradicionalno oldtajmere i njihove vlasnike iz zemlje i inostranstva.

Izložba automobila "Vazduhom hlađena strast" je manifestacija pokrenuta sa idejom negovanja kulta automobila legende, poznatog u našem narodu kao "Buba".

Ideja se odnosi i na ostala vozila sa vazdušno hlađenim motorima kojima je Buba bila osnov ili uzor za nastajanje.

Deveta manifestacija “Vazduhom hlađena strast”, popularna Bubijada, okupila je tokom vikenda u Mladenovcu veliki broj zaljubljenika u folksvagenove “oldtajmere”.

I pored teškoća, uglavnom finansijske prirode, ova već tradicionalna manifestacija je održana, na zadovoljstvo više od sto zaljubljenika u “bube” koji su u našu opštinu stigli sa 75 automobila, a svakako na zadovoljstvo organizatora koji su na ulice Mladenovca izvezli svojih pet automobila.

Prema ocenama gotovo svih učesnika, mladenovačka “Bubijada” spada u najbolje organizovane u čitavoj Srbiji, a odlikuju je srdačnost i gostoprimstvo domaćina, te odlična organizacija i dobar provod.

Pored učesnika koji godinama  dolaze u Mladenovac iz okolnih zemlja: Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Slovenije, ove godine našu opštinu posetilo je i dvoje  zaljubljenika u folksvagenove automobile iz Pariza koji su, kako kažu, krenuli na put oko sveta.

Ove godine, kamp je bio smešten na sportskim terenima osnovne škole “Kosta Đukić”, gde su tokom tri dana organizovani različiti prateći programi, među njima i nastup poznatih mladenovačkih rokera koji je održan prvog dana “Bubijade” u subotu, 8. juna.

Osim u kampu na Seltersu, tokom trodnevnog trajanja manifestacije, zainteresovani Mladenovčani su bube mogli da vide ispred TC „Mladenovac“ gde su bile parkirane u subotu prepodne, nakon čega su još dva sata bile parkirane u centru opštine, u ulici Kralja Petra I.

Kao i prethodnih godina, i ove je proglašeno „Top 10“ automobile. Specijalnu nagradu, ukrasne bele prstenove za gume, koju dodeljuje predstavništvo britanske firme „VW Keritag“ u Srbiji, osvojio je Željko Šmakić iz Užica, sa automobilom koji je sam sklopio i koji je izazvao veliku pažnju posetilaca „Bubijade“, a specijalno priznanje za najduže prevaljeni put dobio je par uz Francuske.

Njeno veličanstvo truba

Sabor trubača u Guči tradicionalno se održava polovinom leta i na njemu nastupaju mnogobrojni orkestri iz zemlje, ali i muzičari iz regiona i sveta.

Ovaj sabor jedna je od najvećih svetskih trubačkih manifestacija, a na Balkanu je ni manje ni više nego najveći i najvažniji folk festival.

Šezdesetih godina, nasuprot nezadrživoj lavini rokenrola, grupa muzikologa i etnologa organizovala je prvi Sabor trubača u Guči. Od tada je prošlo više od pola veka, a Sabor je počeo da živi svoj život.

Neizostavni gosti Sabora su i političari, kako pozicije, tako i opozicije, kako sadašnji, tako i bivši. U kampanji i van kampanje, ali i bivši su uvek popularni, kako iz Srbije, tako i preko Drine.

U suštini, Guča je malo srpsko selo koje bi prošlo nezapaženo čak i u samom okrugu Dragačevo gde se nalazi, jer u toj oblasti postoje mnogo zanimljivija i važnija mesta. 

Kapaciteti jedinog hotela u Guči „Zlatna truba“ odavno su popunjeni, tako da gosti na raspolaganju imaju privatni smeštaj i kamp-naselja. Svake godine godine cene prenoćišta u privatnom smeštaju kreću se od 10 do 25 evra, dok jednodnevni boravak u kamp-naselju košta desetak evra.

„Srbija, evropski Brazil“,  „Srpski latino festival“... samo su deo naziva za ovaj muzički spektakl, a žitelji Guče, njih tri hiljade, kao i cela Srbija žive za dane festivala.

A i cene su evropske, naravno tih dana. Pljeskavice, roštilj, pečenje i neizostavni svadbarski kupus. Ogromni zemljani lonci poređani jedan do drugog u kojima se kuva svadbarski kupus, poseban specijalitet ovog festivala, nalaze se ispred svakog šatora i izgledom, a posebno mirisom koji šire, privlače goste. Iskreno, ko ode u Guču i ne jede kupus, taj je džabe i išao.

Ipak, ako izuzmemo male smeštajne mogućnosti, loše puteve, težak pristup samom selu, nepostojanje mesta za parkiranje, avgustovsku vrućinu koja je vrlo često praćena iznenadnim pljuskovima itd... ostaje pitanje kako je moguće da se u tako mirno mesto, koje peške može da se obiđe za manje od dvadesetak minuta, za tako kratko vreme slije preko 500.000 ljudi.

Domaćini naravno odgovor na to pitanje ne traže. Tradicionalno gostoprimljiv i snalažljiv srpski seljak živi za te dane. Za vreme trajanja Sabora sve je moguće i dopušteno, pa i inflacija. Najveća zarada je na pivu, kažu seljaci i to u ranim jutarnjim satima, kada gostima ponestane, pa domaćin iz zamrzivača izvadi „jedno ladno ko zmiče“.

Kako malopre pomenusmo Ratka i Radovana, red je da kažemo i da su i oni tu, u Guči. Na mnogobrojnim majcama, vrlo često bradate gospode. Većina njih sedi pod šatrama, neki malobrojni šetaju ulicama sa tri prsta podignuta u vis. Šajkača se naravno podrazumeva.

Ipak, ono što takođe fascinira su automobili koji su parkirani po dvorištima gučkih domaćina. Dva automobila iz Srbije, pa tri iz Slovenije, pa opet jedan iz Srbije, pa tri komada sa hrvatskim tablicama, a da ni Makedonci ne zaostaju dokazuju mnogobrojna vozila sa makedonskim tablicama.

Na ulici i pod šatrama moguće je čuti sve jezike, od srpskog, romskog, nemačkog, engleskog, pa do japanskog, ili kineskog, u onakvoj galami se i ne čuje i ne razaznaje dobro.

A saborska muzika je brza, prepuna improvizacija, zadivljujuće virtuoznosti, oštrih i iscrpljujućih promena ritma.

Ipak na početku, odnosno prvog dana festivala pojačava se postupno, brzina, ritam, zvuk. Raste adrenalin i zaglušuje buka orkestara... Uvek sviraju dva ili tri u isto vreme i pod istom šatrom, ali različite pesme, sve jače i sve brže. Igra i pesma na sve strane. Na ulici, pod šatrama, u školskom dvorištu, pa i u crkvenom.

Svi jedu, piju, pevaju i smeju se. Iako su plate u Srbiji veoma male, gosti novčanicama pune trube muzičara i zahtevaju da sviraju sve jače i brže. Niko i ne gleda na sat, iako sviće niko ne želi da ide na spavanje.

U kafanama i pod šatrama ciganski orkestri idu od stola do stola i daju sve od sebe kako bi im se trube, tromboni i saksofoni napunili novcem.

Iako je zora, na ulicama „ludnica“. Nema gde igla da padne. Sve je puno, vruće, miriše pivo, pečenje, roštilj, nebo nad gradom hoće da eksplodira. Šator do šatora, unutra orkestri, mešaju se zvuci, besno udaraju bubnjari, nadjačavaju jedni druge...

Ali to očigledno nikome ne smeta, pošto su svi u zanosu koju samo ciganska truba može da napravi.

Ostatak fotografija pogledajte OVDE

Mladenovac Bubijada - 2012

Ostatak fotografija možete videti OVDE

Slovenija 08, Bled VW fotografije

Ostatak fotografija pogledajte OVDE

"Repaired bug"

Lagani treking po vrućini i livadi

Otići od Rajca do vrha Suvobora i vratiti se natrag do planinarskog doma „Dušan Jovanović Čika Duško“ za mnoge je nikakva staza. Ali za mene, koji duže od pola godine nisam izlazio na planinu, koji sam tek završio neke terapije na Selters banji, staza je bila užasna. Da ne pominjem glavnog neprijatelja, sunce koje je pržilo po rajačkim livadama ne spuštajući temperaturu ispod 35 stepeni.

Do samog Rajca smo relativno brzo i lako stigli, kažem relativno jer uvek prilikom putovanja postoje različita mišljenja: „Te moj GPS je bolji, te, dopustite meni, ja sam brži i spretniji... „. Ali, na kraju smo ipak nekako pronašli Rajac. Na kraju krajeva, nije nam bio prvi put da idemo do planinarskog doma „Dušan Jovanović Čika Duško“.

Tu su usledile uobičajene pripreme, pošto smo svi videli, kakvo nas vreme očekuje, mackanje kremama i ostalo, ali meni konkretno nije pomoglo iako sam imao zaštitni faktor 35. Vrat je izgoreo. Na svu sreću, samo izgoreo.

Česte pauze, koje je naš iskusni vodič Dejan dozvoljavao bile su i više nego korisne po onoj vrućini

Rajac se nalazi na planini Suvobor, 100 kilometara od Beograda, a 12 od Ljiga. Nadmorska visina Rajca kreće se od 600 do 849 metara. Stari putopisci su ovu planinu, zbog prostranstva protkanog šumarcima i cvetnim livadama, nazvali „rajem na zemlji“, pa je tako i dobila ime.
Na području Rajca postoji više pećina i jama, a najznačajnija je Rajačka pećina. Ukupna dužina kanala Rajačke pećine je 286 metara, dok je glavni kanal dug 106 metara. Na pojedinim mestima kanali se račvaju ili proširuju u dvorane. Velika dvorana ima dužinu od oko 30 metara, širinu od 7 do 10 metara, a maksimalnu visinu od 15 metara. Kroz pojedine delove pećine teče vodotok gradeći vodopade i jezerca.

Na Suvoboru sam bio nekada, u srednjoj školi, ali ne na samom vrhu, nego sam prolazio obroncima, kroz šume. I tada se videlo da je dosta „divlja“. Tako je i danas. Kažu da je napravljeno izvanredno lovište zbog velikog broja divljih životinja koje žive na Suvoboru, koje to stanište prihvataju kao prirodno. Država je tu napravila i ogromno lovište od blizu osam hiljada hektara, ali... lovci su lovci, a planinari planinari. Na daljem putu nismo sreli zveri, samo smo povremeno videli tragove divljih svinja.

Suvobor se nalazi na oko 120 kilometara južno od Beograda, sa najvišim vrhom od 864 metara, između Rajca i Maljena. Predstavlja hidrografsko čvorište između pritoka Zapadne Morave i Kolubare. Prekriven je mladim hrastovim šumama (u uvalama) i šumskim kulturama četinara koje pokrivaju njegov najveći deo. Na lokalitetu Ravna gora je bukova šuma koja je opasana vodotokom Grab. Unutar nje se nalazi Mokra pećina koja je jedno od izvorišta Graba. Na Suvoboru ima dosta divljači (srna, zec, fazan) i teren je vrlo atraktivan za lovce.
Suvobor je bogat izvorima i vodnim tokovima. Ispod njegovih vrhova su izvorišta Dičine, Čemernice i njihovih pritoka. Kako planina Suvobor predstavlja lep pejsažni prostor, na čitavom našem području raspolaže sa najviše elemenata divljine.

Za mene je ova akcija bila izvanredna, pre svega zbog velikog broja učesnika, jer okupiti 26 planinara na individualnoj akciji, koja nema republički karakter je veliki uspeh. Posebno ako se ide na Rajac. Ne umanjujem lepote te planine, to niko ne može, bio sam tamo nekoliko puta, ali samo jednom na četrdeset stepeni.

Prašina, vrelina i prelepa priroda

Mladenovački „Gorštaci“ u svom pohodu po planinskim vrhovima osvojili su i Gledićke planine u okviru republičke akcije „Gledićka transverzala“. Planinarska akcija „Gledićka transverzala“ove godine izvedena je 13. put, a treći put kao republička akcija, okupila je prvog i drugog dana izvođenja (subota i nedelja 10. i 11.09.2011) ukupno 483 planinara iz 31 planinarskog društva i organizacije.

Inače, Gledićke planine ime su dobile po selu Glediću, a po narodnom predanju to ime potiče od toga “što se sa njih daleko gleda“. Prostiru se u pravcu severozapad-jugoistok u dužini od 35 km između Lepenice na severu, Gruže na zapadu i Levča na istoku do Zapadne Morave na jugu. Gledićke planine su, posle Rudnika. najviše šumadijske planine. Na njima je najviši vrh Samar (922m), a posle njega Dulenski Crni vrh (897m). Na području grada Kragujevca Gledićke planine raščlanjene su dolinama reka: Lepenice, Grošničke reke, Ždraljice, Pčeličke i Dulenske reke. Ove planine bogate su šumom, rečnim tokovima, pašnjacima, prirodnim lepotama i rudnim blagom (gips, barit, pirit, gvožđe, bakar, ugalj).

Akcija je svečano otvorena u 10.00 časova obraćanjem: predsednika društva „Žeželj“ – Radojice Perovića, predstavnika Skupštine Grada Kragujevca – dr Srđana Matovića, kontrolora akcije ispred PSS-a – Milomira Ćirovića, kao i predsednika mesne kancelarije sela Gledić.
Odmoh potom većina planinara (njih 364) krenulo je dužom stazom na pešačenje, od sela Gledić ka selu Bajčetina u dužini od 18 kilometara.

Ostatak, četredeset planinara, krenuli su stazom predviđenom za drugi dan – od sela Bajčetina ka manastiru Kamenac i planinarskom domu u Adžinim Livadama u dužini od 16 kilometara
Odmah kako smo krenuli čuli su se uzdasi: „Pa, zar odmah uzbrdo?!“

Ono jeste, kako smo krenuli, krenuli smo putem koji je imao veliki uspon i koji je bio jako loš, uništen od vremena, sa hrpom kamenja, tako da je trebalo paziti na to gde se gazi. Srećom tu je još i bila kao malo tvrda podloga, kasnije je kamenje zamenila prašina i to dubine do pet centimetara. Gojzerice su samo upadale i pravile oblake prašine, koja se po znojavim nogama i rukama lepila bez problema. Jedna od najgorih kombinacija, prašina odozdo i sunce odozgo pratila nas je tokom čitavog puta, zbog čega se na kraju svima i predsednik društva „Žeželj“ Radojica Perović u šali izvinjavao.

Zbog takvog vremena, voda je postala najdragocenija stvar u rancu, a na jednom od izvora gde je bilo bila pitka voda napravio se red dužine i preko dvadeset metara.
Iskreno, mrzelo me da čekam i stojim u redu, tako da sam taj deo preskočio i odlučio da rizikujem i da do kraja idem sa samo jednom flašicom od pola litra. Izdržao sam, ali sam kada sam stigao u Bajčetinu uleteo u prvo dvorište i napunio flašu vodom. Da, Bajčetina, ponovo, kao i prošle godine prošli smo pored „čiča Tomine kolibe“. Čini mi se da Toma Nikolić nije dograđivao ništa na svojoj vikendici, ali pošto ovde nema mesta politica, moram reći samo da mnogo lepo izgleda. Vikendica, naravno, njega nismo videli.

Sa staze smo se vratili prvim autobusom, a u planinarskom domu nas je sačekao neizbežan, mnogi bi rekli ručak, ali ja kažem pasulj (uvek je ili pasulj ili neki put gulaš) i ne bunim se uopšte. Bio je odličan.
Sve vreme, kao i posle ručka, bilo je muzike. Organizovana je klasična planinarska zabavana, kada su učesnici akcije mogli malo da se opuste i zabave uz zvuke izvorne narodne muzike i odigraju nekoliko narodnih kola. Mnogim „novim“ Gorštacima je ovo bilo čudno, gledali su i pitali se: „Odakle im snaga da ovoliko skaču?“

Nakon toga društvima, učesnicima „Gledićke transverzale“,dodeljene su zahvalnice. Posebna čast za nas je to što je zahvalnicu za najlmađeg učesnika akcije dobio planinar PSD Gorštak iz Mladenovca Luka Đorđević.

Na kraju, ako sklonimo u stranu, prašinu, vrućinu i sunce, akcija je bila odlična, priroda prelepa, a ako ni zbog čega drugog, bar zbog prelepe prirode kojom Gledićke planine obiluju trebalo je otići.

Moji su uvek bili tu pored, da se ne izgubim

Nakon što smo spakovali vreće, polako sam dolazio svesti. Prošlo je nekoliko minuta od pola pet, zbunjeno sam gledao oko sebe, jer ionako nisam spavao celu noć. Ne zbog vreće, već zbog nekog lika koji je bio u istoj prostoriji, ali je hrkao kao ... Toliko je spavao da niko nije mogao da ga probudi.

Da, tako je počelo moje prvo planinarenje. Izbacio sam stvari napolje i spakovao u auto.

Vreme napolju je bilo kao u mojoj glavi, nekako tmurno. Kiša samo što nije i bio sam u pravu. Sve vreme oblaci su nas pratili i neka sitna kiša, koja je kako smo se približavali vrhu, postajala sve jača.

Ali, ni hrkanje, ni to što nisam spavao te noći, ni ta kiša, me nisu pokolebali, da ostanem u društvu planinara i naučim neke osnovne stvari.

Ovo je kratka priča sa Golijske transverzale i vrha Smrdljuč (1.579 m), mog prvog, zvanično osvojenog vrha, sa „ono sa knjižicom je l’ te?“

Bilo je toga i ranije, bez te knjižice, ali to se ne važi.

Nikoga nisam poznavao sem Njuke, čoveka u čijim fotkama možete da uživate i Nikole, koji je već u 4 i 30 rano u zoru ljuštio drugo kuvano jaje.

Čovek je bio u pravu, njegovi saveti su dosta doprineli tome i pomogli mi da savladam stazu, dugu čini mi se 26 ili 27 kilometara, što je za mene u tom trenutku bilo nemoguće.

Bar sam ja mislio. Mada je Njuka govorio da je sve u glavi i da čovek može mnogo više nego što misli, ali... Rešio sam da pokušam.

Hteo sam sebi da dokažem da mogu da izdržim. Sedeo sam u kancu tri godine, u banci na najgorim poslovima, gde je jedini pokret bio pokret ruke sa mišem. Ostajao sam vrlo često do kasno tako da o nekom vežbanju nije bilo ni reči. Pored svega toga, nepravilna ishrana, brza hrana, počev od girosa, pa do Kineza... Novi Beograd je to, svega ima.

Sve, ili masno, u ulju, ili pohovano, a kilogrami se talože i talože. I sve ode u taj takozvani šlauf, tako da sam jedno vreme na svojim 176 centimetara imao čak 85 kilograma.

Branko mi je pored ostalih, koji su mi govorili o osnovnim stvarima koje treba da znam, govorio i o pečurkama, ishrani u prirodi, što je i bio jedan od razloga zašto sam nastavio da se bavim trekingom.

Autobusima smo od Studenice išli do Savošnice, odakle smo morali pešice.

Obišli smo Donju i Gornju Savinu isposnice i tu je bio kraj lakše staze. Pošto nisam osetio ništa, rešio sam da nastavim.

Samo su me pogledali i pitali: „Ti odlučuješ?“

Nakon kraćeg odmora, odlučio sam i uputio se sa ostalima, planinom Čemerno, ka vrhu Smrdljuč. Za mene novog u ovom sportu, ili stilu života (postoje različita tumačenja), postojale su svakolike teškoće, plus kiša, koja je padala, ali i magla, koja me je zbunjivala. Na sreću ovi moji su uvek bili tu pored, da se ne izgubim.

Na kraju kada je obrnut ceo krug, odvede mene Nikola do kuhinje:

„Sada ide najlepši i najbolji deo planinarenja, pasulj i verovatno kupus salata.“ „Pasulj“, razmišljam ja.

„Ko da mu odoli?“, posle pređenih 25 kilometara, i to vruć dok mi sipaju u tanjir.

Photo by Njuki

Beg iz prošlosti

Letovanje u Albaniji, zašto da ne!

Beg iz prošlosti

Predrasude i novo lice Albanije

“Kada smo mi bili jaki...”

Zanimljivo koliko taksisti vole da pričaju, kao i koliko korisnih informacija možeš dobiti od njih. Koliko god proučavao turističke vodiče, kako one papirne tako i one na netu, tek na licu mesta i to od taksista saznaješ ono što ti ustvari i treba.

Moje prvo putovanje u zemlju orlova, nadam se ne i poslednje, bilo je praćeno predrasudama, što mojim, ali mnogo više ljudi oko mene.

Pred odlazak, nakon što sam saznao da sam kao nagradu dobio odlazak u Albaniju, veliki broj što prijatelja, ali i kolega, mi je postavio sledeće pitanje:

"Jesi li siguran da je u pitanju nagrada?"

Kao odgovor, koji je svima zapušio usta, poslao sam nekoliko fotografija, napravljenih za vreme boravka u Albaniji.

Ali ni fotografije, ni moje uveravanje da sam se odlično proveo nisu bili dovoljni. I dalje mi ne veruju.

I ja sam Albaniju zamišljao kao zemlju bunkera, kojih i dalje ima na plažama, ali tu se nalaze samo kao ostaci jednog vremena, vremena koje je davno iza njih. Albanci danas krupnim koracima idu napred, koliko god to nekome u Srbiji zvučalo smešno, jer najteže je razbiti predrasude.

Zaista, lako je samo pričati, još lakše živeti u vremenu, koje je davno prošlo, jer ni Tita, ni SFRJ više nema, ali je teško prihvatiti činjenicu da nam svi u okolini, pa čak i ta Albanija odavno “beže”.

Lako je govoriti, "E gde su bili Rumuni i Bugari, kada smo mi bili jaki, kada smo za jednu dnevnicu išli na Tatre u Češku na zimovanje..., ali i jedni i drugi i treći su danas daleko ispred nas.

Ostvarili su cilj, ušli su u EU.

Albanija je prema onome što sam video na dobrom putu. Na ulicama kao i u svakom primorskom mestu su preprodavci, ali tako je sa zemljama u tranziciji. Vidi se da žele da rade, da ne žive u prošlosti, da su okrenuti budućnosti, a jedan od dokaza je i zastava Evropske unije koja se vijori pored albanske zastave.

Moje kratko putovanje u Albaniju mi je pomoglo pre svega u prevazilaženju predrasuda i shvatanju da je pravo bogatstvo regiona upravo u različitostima. Domaćini su se pokazali kao sjajni organizatori, veoma ljubazni i srdačni ljudi.

Ali moram da kažem da je putovanje bilo praćeno iznenađenjima. Još pre odlaska, moji najbliži prijatelji su sumnjičavo vrteli glavom, kada su čuli da treba da idem u Drač.

Predrasude

Drugo iznenađenje sam doživeo i pre nego što sam krenuo u Albaniju. Nekolicina nas koji smo te večeri leteli za Tiranu se smejala, šaleći se da ćemo biti jedini putnici u avionu, ali nakon pasoške kontrole, kada smo stigli do izlaza, odakle je trebalo da se ukrcamo na avion, iznenađenje.

U holu je, što stajalo, što sedelo tridesetak mladih ljudi, devojke su bile lepe, vitke, dobro obučene, sa dugim crnim kosama. Ni traga dimijama, feredžama. Da nisu u rukama imale albanske pasoše, svako bi, u prvi mah pomislio da su u pitanju devojke iz Srbije. U prvi mah, kažem, jer postoji nešto karakteristično na njihovim licima, neki trag orijentalne lepote. Naviknuti na Albanke sa Kosova, nismo mogli da verujemo da je u pitanju isti narod. To doduše ni Albanci iz Albanije ne mogu da veruju, ali o tome nešto kasnije.

Drugo iznenađenje je bio dolazak u Tiranu i aerodrom. Predrasuda je jedna od najgorih stvari koju čovek, a posebno narod može da ima. Očekivao sam stanje bar kao u Podgorici, ako ne i gori aerodrom, ali sam se prevario. Nalazi se dvadesetak kilometara od Tirane u mestu Rinas i nosi naziv po majci Terezi, koju poštuju i muslimani i katolici i pravoslavci u Albaniji. Dočekao nas je mali, ali potpuno nov, moderan aerodrom. Odmah po izlasku iz aerodromske zgrade zapljusnuo nas je sveži miris mora, pošto je ponoć već bila prošla, a spoljašnja temperatura je bila nekih dvadesetak stepeni.

Taksista je odlično govorio engleski. Kaže u poslednje vreme sve više više Albanaca govori ovaj jezik, u šta sam se i ja kasnije uverio. Još jedno iznenađenje.

Trebalo je da nas odveze do Drača. Mercedesom naravno. U Albaniji 90 odsto vozila čine mercedesi. Baš kao što je u Srbiji slučaj sa Zastavom. Pričao je sve vreme dok je vozio. Po mraku napolju se nije moglo videti mnogo toga. Eventualno neka svetleća reklama, najčešće velikih svetskih banaka. Na dva mesta na putu smo sreli policiju po punom opremom, sa „dugim cevima“. Pitali smo zašto, na šta je on jednostavno odgovorio: „Pa ponoć je prošla.“

Posle nekih dvadesetak minuta smo stigli u Drač i do hotela u kojem smo odseli.

Drač

Sam grad je, ako ste nekada bili u nekom gradu na jugu Srbije, upravo takav. Kao Leskovac, Vranje..., ulice urbanistički nesređene, na jednom mestu se vidi straćarica, a pored nje niče velelepni hotel na pet spratova. Albanija je jedno ogromno gradilište: kako se nekada na svakih nekoliko metara nailazilo na bunker, tako se sada na svakih stotinak metara nalazi dizalica.

Ipak, šetališta i mnogobrojni novi hoteli su, pored starog grada, glavno obeležje ovog mesta.

Drač je nekada bio letovalište za rukovodstvo Komunističke partije Albanije. Kuće, što se protežu duž plaže su nekada bile odmarališta za niže rukovodstvo partije. „Partijska elita“ je boravila u vilama okružena vojskom.

Moji ljubaznii i predusretljivi domaćini ne znaju koliko novih hotela je niklo u poslednje vreme u Draču, kažu više od trista. A, ranije, u vreme Envera Hodže u celoj zemlji je bilo 30.

Drač (albanski Durrës ) je grad i luka na obali Jadranskog mora, jedan od najstarijih gradova u Albaniji.

Nalazi se na ulazu u Jadransko more, što mu je davalo veliki značaj u istoriji. U njemu se nalazi velika arena iz II veka nove ere, kada je bio centar rimske provincije. U srednjem veku je pripadao Vizantiji. Kasnije su ga posedovali Mlečani, a Turci su ga zauzeli 1501. godine. Vekovima je bio najveća luka u evropskom delu Turske carevine. Kada je Albanija postala nezavisna 1912. godine, Drač je bio njen glavni grad. To je ostao do 1920. godine.

Danas je Drač lep grad sa više od sto hiljada stanovnika, turistički centar i najveća luka u Albaniji. Ispod starog grada se razvio novi sa lepim zgradama, bulevarima i šetalištima. Nekoliko feribota saobraća svaki dan sa Italijom. U južnom delu, uz plažu, izgrađen je veliki broj hotela. Drač je poznat i po morskim specijalitetima. Sve to uz gostoprimstvo njegovih stanovnika čini ga privlačnim za turiste iz čitavog sveta. U blizini se nalazi moderni aerodrom, a povezan je auto putem sa Tiranom.

Ipak, veliki problem imaju sa javnimpovršinama, one kao da su ničije, kese, PET ambalaža, kutije cigareta na sve strane... koliko god da je u hotelima, restoranima, baštama čisto i lepo, toliko je na javnim površinama prljavo.

More je Jadransko, kao na crnogorskom primorju, plaža peskovita, kao Velika plaža u Ulcinju. Za one koji ne znaju u pitanju je sitan, beli pesak, koji Srbi nazivaju još i „Savski“, zbog čega je, kao i zbog otvorenog mora i talnih talasa, voda u plićaku nekih desetak metara malo zamućena.

Plaže su strogo podeljene među hotelima, koji su većinom privatno vlasništvo. Postoji i Velika gradska plaža, koja je prepuna kupača.

„Zdravo naši...“

U hotelu u kojem sam bio, su bili i neki moji pozanici iz Tirane. S obzirom na to da im treba manje od pola sata do mora pitao sam ih da li često dolaze u Drač.

„Ne“, odgovorili su mi, „mi idemo na jug, ovde ima mnogo ovih sa Kosova“.

I zaista prolazeći gradom, nas šestoro smo međusobno govorili srpski. Samo bi nas u prolazu neko pozdravio sa: „Zdravo naši“, ili bi izašao pred nas gospodin sa leptir mašnom i ljubazno rekao: „Dobro veče, izvolite u moj lokal“.

Hrana

Naravno kakav bi to boravak u Albaniji bio da smo se hranili samo morskim plodovima, a da nismo probali burek. Imaju dve vrste bureka, „normalan“ tj kao u Srbiji i burek koji je kao pita i mota se u krug u tepsiju. Kupuje se na četvrt, kao i kod nas i košta sto leka. Bez problema smo se sporazumevali, pošto većinu prodavaca čine mladi, starosti dvadesetak godina, koji govore odlično engleski.

Naravno bilo je i onih prodavaca koji su došli s Kosova i koji su govorili i srpski. Sa njima smo se sporazumevali, naravno na čistom srpskom jeziku. Kao da ništa nije ni bilo, kao da smo i dalje jedna država, kao da nismo ni ratovali.

Cene u Albaniji, u Draču konkretno, približne su cenama u Srbiji, burek je kao što sam već rekao sto leka. U Albaniji za deset evra dobijate 1.100 leka, poželjno je novac menjati u menjačnicama i bankama, ali svu robu možete platiti i u evrima i razmeniti na licu mesta.

Espreso je od 100 do 150 leka, sem u lokalima na aerodromu, gde košta 300 leka.

Što se hrane tiče, izvanredna je. Bile to picerije, restorani. Najbolje spremaju povrće, sa mesom „malo slabije stoje“, kažu mi prijatelji, to je ostatak iz ranijeg perioda, kada su se hranili na kupone i kada je Komunistička partija strogo određivala šta i koliko mogu da jedu. Tada se meso malo ređe nalazilo na njihovim trpezama. Ipak, kobasice i krmenadle (još jedno iznenađenje!) spremaju odlično. Ne bi to bilo iznenađenje, da meso nije svinjsko, ali ipak su mi morski plodovi bili prvi na meniju, jer na moru sam, zar ne.

U restoranima bifteci su oko 500 leka, pice trista do petsto, špagete 300... cene sasvim pristojne, kao i porcije. Jedini problem je što nemaju jogurt, to nismo znali dok nam nisu u jednoj pekari objasnili, naravno na srpskom, da je u Albaniji kao i u Grčkoj, jogurt nešto između „našeg“ jogurta i kiselog mleka.

Ko svira na EXIT-u?

Imao sam čast da prisustvujem žurci koju je organizovao jedan moj poznaink iz Tirane. Žurka je bila na otvorenom, pored bazena hotela Tropical resort , a prisustvovalo je blizu hiljadu posetilaca. Mislio sam (još jedna predrasuda) smoriće me šota, ali, ali...

Samo jednom u toku cele večeri se čula šota i to u okviru takmičenja u plesu, gde su takmičari igrali, tango, argentinski tango, salsu i nacionalnu igru.

Muzika je sve vreme bila novija MTV i neka italijanska, koja je posetiocima naročito odgovarala. Nakon nekog vremena na bini se pojavio bend, koji je svirao isključivo rok, a nakon benda ploče je zavrteo i DJ Terry .

Albanci i Albanke nisu stali, igrali su su non stop, veselili se, a ja nisam primetio da je jedna flaša razbijena, a kamoli neki veći problem. Kada su čuli da žurci prisustvuju gosti iz Srbije, počeli su da prilaze, osnovno pitanje je bilo kako se provodimo i da li nam je lepo, a odmah iza toga su:“Kada je Madonin koncert u Beogradu? i „Ko sve ove godine učestvuje na EXIT-u?

Iznenađenjima i predrasudama nikada kraja

U šetnji gradom nisam video zidove visoke tri metra kao na Kosovu, iako sam upravo to očekivao, kao i što sam očekivao da ću videti dimije i feredže, sa početka priče, za četiri dana koliko sam boravio u Albaniji, nisam video nijedno keče, niti dimije. Ljudi su obučeni kao svuda u savremenom svetu, devojke u mini suknjama, šorcevima ili samo u kupaćim kostimima su šetale gradom.

Polupansion u hotelima u Draču je od dvadeset do 25 evra, broj turista u sezoni je kažu duplo veći od broja stanovnika. Tome doprinosi njihov trud i želja da pobegnu od prošlosti, kao i marljivost. Putevi su u celoj Albaniji, pored snabdevanja električnom energijom slaba tačka, kažu sami, ali trude se da to srede. Skoro su dobili kredit od Evropske agencije za rekonstrukciju i razvoj kredit za sređivanje putne mreže.

Ipak u ovoj zemlji, iako su savladali prošlost i uspeli da pobegnu iz nje, nije sve idealno. Velikih problema imaju sa strujom i vodom. Restrikcije su stalne, ali kao što i oni sami kažu, njima to ne pada teško, decenije treninga su učinile svoje.

Pogrešna slika

O Kosovu ne žele da pričaju, koliko god ja pokušavao da “iščeprkam” bar nešto. Sem kratkog odgovora, da ne vole da dolaze u Drač, jer u Draču ima mnogo onih sa Kosova, nisam uspeo više da saznam. Ali akohol čini čuda, na žurci su se raspričali. Albanija je zemlja koja želi u Evropu, ali ih Evropa ne voli, kažu zbog “albanske mafije”. Tu su mi objasnili da je albanska mafija, mafija sa Kosova, koju Evropa poistovećuje sa Albanijom, što njima smeta, jer im je to “glavna kočnica”.

Zaista je to čudno, Albance sa Kosova ne prihvataju Albanci iz Albanije, kao što i mi u Srbiji ne volimo Srbe sa Kosova.

Surova realnost

“Videla sam jednog političara, nećete verovati koga?”, sa ushićenjem govori devojčica od desetak godina svojim roditeljima na beogradskom aerodoromu, “ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića”.

“O, da. Vratio sam se, ovo je ipak Srbija”, kažem sam sebi.