Mladenovac, Litija 2013.

Liturgijom u crkvi Uspenija Presvete Bogorodice u Mladenovcu, kao i prolaskom litije ulicama grada i rezanjem slavskog kolača ispred zgrade opštine danas je obeležena litija Gradske opštine Mladenovac − "Silazak Svetog Duha na apostole", u narodu poznata i kao Duhovi, odnosno Sveta Trojica.

Današnja proslava Svete Trojice, okupila je mnogobrojne sugrađane na liturgiji kao i u porti mladenovačke crkve.
Duhovi, odnosno Sveta Trojica, koja je i litija Gradske opštine Mladenovac, prošla je gradskim ulicama, da bi u ime domaćina ispred zgrade opštine slavski kolač prerezala Dragana Lukač, članica Veća gradske opštine Mladenovac za upravu i obrazovanje.

Nakon rezanja kolača, litija se uputila ka zapisu u ulici Janka Katića, da bi se zatim vratila u crkvenu portu, gde su članovi kulturno umetničkog društva Janko Katić iz Mladenovca izveli prigodan program.

                                                        Ostatak fotografija OVDE.

Virtuelna vlast

Pripreme za put ne traju dugo, bar kod mene. Nikada mi to nije predstavljalo problem. Izluđivale su me devojke koje su se za izlazak u grad spremale po sat vremena.

Varijanta, ona otvori vrata, vidi da sam u majci, farmericama i starkama, pusti me u stan i nakon sat vremena izađe kao da je krenula na venčanje, gde je bar kuma, ako ne i sama mlada.

Naravno onda sledi prigovor.

„A zašto si ti u starkama i tim izbledelim farmericama.“

„Samo izbledele i nosim i, farmerice i starke, a koji se ti moj spremaš kao da ideš na maturu, kada idemo samo do grada, na piće?

I naravno tu obično dođe do žestoke svađe i ... Kraj.

Tako je i sa putovanjima, u stanju sam da se za pet minuta spremim za odlazak na more primera radi, s tim što tih pet minuta mora biti bar dan pre odlaska. Volim na vreme da se spremim. Tako da ranac, ranac ne putna torba, ili ne daj Bože kofer stoji na podu i kada dođe vreme za polazak, samo ga stavim na leđa i pravac stanica.

                                                            *

 „Hoćeš li samnom na Kosovo, idemo u Gračanicu“, pitala je. Bili smo skoro, sećam se vrlo dobro putovanja, ali sam jednostavno odbio.

„Zašto?“

„Ma baš me briga za Kosovo, ova zemlja ima mnogo većih problema od Kosova,“ odgovorio sam umoran i neispavan.

„Pa da, to što ne možeš da dobiješ vizu je mnogo veći problem od stanja na Kosovu,“ počela je da viče.

„Stvarno neki put ne mogu da te shvatim,” nastavila je sa galamom, a ja sam je sanjiv gledao i dalje bez snage da bar progovorim.

„Ne može gospodin da putuje, mrzi ga da stoji u redu ispred ambasade, tačno to je mnogo bitnije od ljudi na Kosovu.“

„’Alo ja nemam nikoga dole,“ odgovorih i istog trena ujedoh sam sebe za jezik, jer da nisam ja to uradio, učinila bi ona. Samo što se ne bi zadovoljila laganim ugrizom, otkinula bi ga. Sva krvava u licu bi me posmatrala kako ležim bespomoćan i smejala se, dok bih se ja gušio i pokušavao da progovorim uz pomoć patrljka od jezika u svojim ustima.

„Kada će prestati ove vrućine,” pomislio sam u trenutku, gledajući u njene oči koje su sevale mržnjom.

„Pa nemam ni ja nikoga dole više Aleksandre, ali nisam imala ni u Hrvatskoj, Bosni pa mi je bilo žao tih ljudi. Čovek sam,“ video sam da je ovo bio jedan od onih dana, kada je bila spremna za svađu, pa sam odgovorio:

„E pa ja nisam.“

„Znam to vrlo dobro i to već duže vreme,“ rekla je i izašla iz sobe.

„Kosovo je već nezavisno,“ mumlao sam sa glavom na jastuku.

„Nije.“

                                                            *

Znao sam da spoljašnje temperature koje su već danima preko 40 stepeni u hladu ne mogu doneti nikakvo dobro. Ležao sam u krevetu, bez volje i snage da ustanem.

Već noćima ne spavam. Izađem na terasu i, usled nedostatka dnevne vreline zapalim cigaretu i tako do zore. Kako sunce počne da se pomalja, gasim cigaru, praznim punu pikslu i spuštam roletne.

                                                            *

 „E super, nema vode,“ kažem sam sebi.

„Što mi nisi rekla da nema vode, derem se iz kupatila, besan što ne mogu da se istuširam.

„Što, misliš da se deca u Prizrenu tuširaju po pet puta dnevno kao ti?“ odgovorila je ironičnim glasom.

Gledam je i ne mogu da verujem.

„Pa dobro bre, misliš li da je Koštunici i ostalim političarima stalo do tog sirotog naroda dole na Kosovu? Da njih interesuje što oni žive kao u rezervatu, da ne kažem logoru. Što ni u prodavnicu ne smeju da izađu sami, bez pratnje KFOR-a.

Misliš li da srpski političari osećaju strah roditelja sa Kosova kada pošalju decu u školu i njihovu zebnju kada dođe vreme za povratak. Ne, ne plaše se oni kada će se njihovo dete vratiti, već da li će uopšte doći kući.

Njihov život i njihovi problemi ih nimalo ne interesuju. Da ih interesuju otišli bi dole kod njih, jer Kosovo, kako ti reče nije nezavisno.“

„Super, jesi li završio današnje političko predavanje o zlu koje donose aktuelna Vlada i političari?“

Videlo se da je bila ljuta, a kada je ljuta, onda je ironična.

„I kakve vize pominješ, kada vrlo dobro znaš da nemamo novca za putovanja. Mislim na prave probleme koje ova zemlja ima. Na korupciju, nezaposlenost...“

Tu me je prekinula pitanjem:

„Ti stvarno nećeš s nama na Kosovo?“

„Ne.“

Okrenula se i otišla u kuhinju. Video sam preko njenog ramena da je nosila šolju nes kafe. Na frižideru je stajala flaša sa vodom. Kao da je htela da mi poruči da napravim sam.

„I hoću,“ kažem u sebi.

„Koliko sam puta pravio sam nes, hladni, topli, sa.., bez... ma sve što treba. Ako ćeš da teraš inat, zajebala si se, samo da znaš.“

                                                            *

Okrenuo sam se da nađem daljinski od linije kako bih pustio radio. Svakako mi ovog jebenog jutra nedostaju Gorica i Dragan i njihova emisija „Dizanje“, kako bih se bar malo nasmejao. Onako savijen, tražeći daljinac sam primetio njenu ruku uperenu ka zidu. Osmehnuo sam kad sam u tom trenutku čuo pisak klima uređaja.

„Samo da znaš da dole nemaš klimu,” rekoh joj zajedljivo.

„Jebi se skote.“

„Samo mi jedno reci, da li ćeš i dalje tvrditi kako ja ne idem na Kosovo s tobom zbog toga što mislim da su vize potrebnije ovom narodu nego Kosovo, ili želiš da čuješ šta stvarno imam da kažem?“

„Jebi se skote.“

                                                        *

Mislio sam da se možda više neće vraćati, još kada sam na vratima kasno popodne video njenu najbolju prijateljicu, kroz glavu mi je proletelo da je možda samo došla po njene stvari.

Dok sam otvarao vrata video sam i nju kako se penje uz stepenice.

„E jebiga..“ prođe mi kroz glavu.

Pojačanje u vodu prijateljice se uvećavalo. Za kratko vreme su u stan došli još neki naši poznanici. Zbunjen sam ih gledao. “Kakve oni veze imaju s Kosovom?”

Brzo sam shvatio, nisu oni nimalo zabrinuti za „južnu srpsku pokrajinu“, koliko znam nisu hodočasnici. Naprotiv, većinu čine ateisti. Oni su samo željni jebene avanture na plus 40 stepenu u ovom jebenom Beogradu i u još jebenijoj Srbiji.

Njima je do Kosova stalo kao i političarima, samo na rečima. Na delu su bili malo slabiji.

                                                                *

„Aleksandar neće ići s nama. On misli da je Kosovo nezavisno i da mi samo gubimo vreme,“ rekla je u jednom trenutku. Bio sam u susednoj prostoriji, nisam hteo da im smetam, jer priča o Counteru uživo i kako bi bilo dobro da se malo zapuca, meni ne ide u glavu, kao normalna priča među osobama koje idu u manastir.

Znam da većina njih igra paintball, ali otprilike ne shvataju da se na Kosovu ne igra kuglicama, već pravim mecima. Shvatam ja, to adrenalin radi, ali...

„Ja ne mislim, već tvrdim da je Kosovo sada nezavisno, a reći ću suprotno kada svi zajedno budemo mogli da odemo u Đakovicu, isto onako kao što sada možemo do Kragujevca ili Sombora, Subotice, Bačke Palanke…,” rekao sam sa vrata.

Ućutali su.

                                                            *

Političarima je stalo da pričaju o Kosovu u Srbiji i ovo što oni rade je samo priča. Razlog je jednostavan, to je priča za narod koji je ovde, a koji je znatno veće glasačko telo, nego Srbi na Kosovu.

Baš tim običnim glasačima treba nametnuti uverenje da je virtuelna vlast nad Kosovom, za koju se bore i oni i Albanci, a u suštini ne pripada nijednima ni drugima, u „našim“ rukama.

Napisano i objavljeno 2007. godine

Mladenovac VHS 2013.

Skup ljubitelja VW vozila sa vazduhom hladjenim motorima 2013. godine u Mladenovcu, 07., 08. i 09. juna 2013. godine. Ostatak fotografija pogledajte OVDE.

Manifestacija "Vazduhom hlađena strast" okuplja tradicionalno oldtajmere i njihove vlasnike iz zemlje i inostranstva.

Izložba automobila "Vazduhom hlađena strast" je manifestacija pokrenuta sa idejom negovanja kulta automobila legende, poznatog u našem narodu kao "Buba".

Ideja se odnosi i na ostala vozila sa vazdušno hlađenim motorima kojima je Buba bila osnov ili uzor za nastajanje.

Deveta manifestacija “Vazduhom hlađena strast”, popularna Bubijada, okupila je tokom vikenda u Mladenovcu veliki broj zaljubljenika u folksvagenove “oldtajmere”.

I pored teškoća, uglavnom finansijske prirode, ova već tradicionalna manifestacija je održana, na zadovoljstvo više od sto zaljubljenika u “bube” koji su u našu opštinu stigli sa 75 automobila, a svakako na zadovoljstvo organizatora koji su na ulice Mladenovca izvezli svojih pet automobila.

Prema ocenama gotovo svih učesnika, mladenovačka “Bubijada” spada u najbolje organizovane u čitavoj Srbiji, a odlikuju je srdačnost i gostoprimstvo domaćina, te odlična organizacija i dobar provod.

Pored učesnika koji godinama  dolaze u Mladenovac iz okolnih zemlja: Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Slovenije, ove godine našu opštinu posetilo je i dvoje  zaljubljenika u folksvagenove automobile iz Pariza koji su, kako kažu, krenuli na put oko sveta.

Ove godine, kamp je bio smešten na sportskim terenima osnovne škole “Kosta Đukić”, gde su tokom tri dana organizovani različiti prateći programi, među njima i nastup poznatih mladenovačkih rokera koji je održan prvog dana “Bubijade” u subotu, 8. juna.

Osim u kampu na Seltersu, tokom trodnevnog trajanja manifestacije, zainteresovani Mladenovčani su bube mogli da vide ispred TC „Mladenovac“ gde su bile parkirane u subotu prepodne, nakon čega su još dva sata bile parkirane u centru opštine, u ulici Kralja Petra I.

Kao i prethodnih godina, i ove je proglašeno „Top 10“ automobile. Specijalnu nagradu, ukrasne bele prstenove za gume, koju dodeljuje predstavništvo britanske firme „VW Keritag“ u Srbiji, osvojio je Željko Šmakić iz Užica, sa automobilom koji je sam sklopio i koji je izazvao veliku pažnju posetilaca „Bubijade“, a specijalno priznanje za najduže prevaljeni put dobio je par uz Francuske.

Njeno veličanstvo truba

Sabor trubača u Guči tradicionalno se održava polovinom leta i na njemu nastupaju mnogobrojni orkestri iz zemlje, ali i muzičari iz regiona i sveta.

Ovaj sabor jedna je od najvećih svetskih trubačkih manifestacija, a na Balkanu je ni manje ni više nego najveći i najvažniji folk festival.

Šezdesetih godina, nasuprot nezadrživoj lavini rokenrola, grupa muzikologa i etnologa organizovala je prvi Sabor trubača u Guči. Od tada je prošlo više od pola veka, a Sabor je počeo da živi svoj život.

Neizostavni gosti Sabora su i političari, kako pozicije, tako i opozicije, kako sadašnji, tako i bivši. U kampanji i van kampanje, ali i bivši su uvek popularni, kako iz Srbije, tako i preko Drine.

U suštini, Guča je malo srpsko selo koje bi prošlo nezapaženo čak i u samom okrugu Dragačevo gde se nalazi, jer u toj oblasti postoje mnogo zanimljivija i važnija mesta. 

Kapaciteti jedinog hotela u Guči „Zlatna truba“ odavno su popunjeni, tako da gosti na raspolaganju imaju privatni smeštaj i kamp-naselja. Svake godine godine cene prenoćišta u privatnom smeštaju kreću se od 10 do 25 evra, dok jednodnevni boravak u kamp-naselju košta desetak evra.

„Srbija, evropski Brazil“,  „Srpski latino festival“... samo su deo naziva za ovaj muzički spektakl, a žitelji Guče, njih tri hiljade, kao i cela Srbija žive za dane festivala.

A i cene su evropske, naravno tih dana. Pljeskavice, roštilj, pečenje i neizostavni svadbarski kupus. Ogromni zemljani lonci poređani jedan do drugog u kojima se kuva svadbarski kupus, poseban specijalitet ovog festivala, nalaze se ispred svakog šatora i izgledom, a posebno mirisom koji šire, privlače goste. Iskreno, ko ode u Guču i ne jede kupus, taj je džabe i išao.

Ipak, ako izuzmemo male smeštajne mogućnosti, loše puteve, težak pristup samom selu, nepostojanje mesta za parkiranje, avgustovsku vrućinu koja je vrlo često praćena iznenadnim pljuskovima itd... ostaje pitanje kako je moguće da se u tako mirno mesto, koje peške može da se obiđe za manje od dvadesetak minuta, za tako kratko vreme slije preko 500.000 ljudi.

Domaćini naravno odgovor na to pitanje ne traže. Tradicionalno gostoprimljiv i snalažljiv srpski seljak živi za te dane. Za vreme trajanja Sabora sve je moguće i dopušteno, pa i inflacija. Najveća zarada je na pivu, kažu seljaci i to u ranim jutarnjim satima, kada gostima ponestane, pa domaćin iz zamrzivača izvadi „jedno ladno ko zmiče“.

Kako malopre pomenusmo Ratka i Radovana, red je da kažemo i da su i oni tu, u Guči. Na mnogobrojnim majcama, vrlo često bradate gospode. Većina njih sedi pod šatrama, neki malobrojni šetaju ulicama sa tri prsta podignuta u vis. Šajkača se naravno podrazumeva.

Ipak, ono što takođe fascinira su automobili koji su parkirani po dvorištima gučkih domaćina. Dva automobila iz Srbije, pa tri iz Slovenije, pa opet jedan iz Srbije, pa tri komada sa hrvatskim tablicama, a da ni Makedonci ne zaostaju dokazuju mnogobrojna vozila sa makedonskim tablicama.

Na ulici i pod šatrama moguće je čuti sve jezike, od srpskog, romskog, nemačkog, engleskog, pa do japanskog, ili kineskog, u onakvoj galami se i ne čuje i ne razaznaje dobro.

A saborska muzika je brza, prepuna improvizacija, zadivljujuće virtuoznosti, oštrih i iscrpljujućih promena ritma.

Ipak na početku, odnosno prvog dana festivala pojačava se postupno, brzina, ritam, zvuk. Raste adrenalin i zaglušuje buka orkestara... Uvek sviraju dva ili tri u isto vreme i pod istom šatrom, ali različite pesme, sve jače i sve brže. Igra i pesma na sve strane. Na ulici, pod šatrama, u školskom dvorištu, pa i u crkvenom.

Svi jedu, piju, pevaju i smeju se. Iako su plate u Srbiji veoma male, gosti novčanicama pune trube muzičara i zahtevaju da sviraju sve jače i brže. Niko i ne gleda na sat, iako sviće niko ne želi da ide na spavanje.

U kafanama i pod šatrama ciganski orkestri idu od stola do stola i daju sve od sebe kako bi im se trube, tromboni i saksofoni napunili novcem.

Iako je zora, na ulicama „ludnica“. Nema gde igla da padne. Sve je puno, vruće, miriše pivo, pečenje, roštilj, nebo nad gradom hoće da eksplodira. Šator do šatora, unutra orkestri, mešaju se zvuci, besno udaraju bubnjari, nadjačavaju jedni druge...

Ali to očigledno nikome ne smeta, pošto su svi u zanosu koju samo ciganska truba može da napravi.

Ostatak fotografija pogledajte OVDE