Lagani treking po vrućini i livadi
Otići od Rajca do vrha Suvobora i vratiti se natrag do planinarskog doma „Dušan Jovanović Čika Duško“ za mnoge je nikakva staza. Ali za mene, koji duže od pola godine nisam izlazio na planinu, koji sam tek završio neke terapije na Selters banji, staza je bila užasna. Da ne pominjem glavnog neprijatelja, sunce koje je pržilo po rajačkim livadama ne spuštajući temperaturu ispod 35 stepeni.
Do samog Rajca smo relativno brzo i lako stigli, kažem relativno jer uvek prilikom putovanja postoje različita mišljenja: „Te moj GPS je bolji, te, dopustite meni, ja sam brži i spretniji... „. Ali, na kraju smo ipak nekako pronašli Rajac. Na kraju krajeva, nije nam bio prvi put da idemo do planinarskog doma „Dušan Jovanović Čika Duško“.
Tu su usledile uobičajene pripreme, pošto smo svi videli, kakvo nas vreme očekuje, mackanje kremama i ostalo, ali meni konkretno nije pomoglo iako sam imao zaštitni faktor 35. Vrat je izgoreo. Na svu sreću, samo izgoreo.
Česte pauze, koje je naš iskusni vodič Dejan dozvoljavao bile su i više nego korisne po onoj vrućini
Rajac se nalazi na planini Suvobor, 100 kilometara od Beograda, a 12 od Ljiga. Nadmorska visina Rajca kreće se od 600 do 849 metara. Stari putopisci su ovu planinu, zbog prostranstva protkanog šumarcima i cvetnim livadama, nazvali „rajem na zemlji“, pa je tako i dobila ime.
Na području Rajca postoji više pećina i jama, a najznačajnija je Rajačka pećina. Ukupna dužina kanala Rajačke pećine je 286 metara, dok je glavni kanal dug 106 metara. Na pojedinim mestima kanali se račvaju ili proširuju u dvorane. Velika dvorana ima dužinu od oko 30 metara, širinu od 7 do 10 metara, a maksimalnu visinu od 15 metara. Kroz pojedine delove pećine teče vodotok gradeći vodopade i jezerca.
Na Suvoboru sam bio nekada, u srednjoj školi, ali ne na samom vrhu, nego sam prolazio obroncima, kroz šume. I tada se videlo da je dosta „divlja“. Tako je i danas. Kažu da je napravljeno izvanredno lovište zbog velikog broja divljih životinja koje žive na Suvoboru, koje to stanište prihvataju kao prirodno. Država je tu napravila i ogromno lovište od blizu osam hiljada hektara, ali... lovci su lovci, a planinari planinari. Na daljem putu nismo sreli zveri, samo smo povremeno videli tragove divljih svinja.
Suvobor se nalazi na oko 120 kilometara južno od Beograda, sa najvišim vrhom od 864 metara, između Rajca i Maljena. Predstavlja hidrografsko čvorište između pritoka Zapadne Morave i Kolubare. Prekriven je mladim hrastovim šumama (u uvalama) i šumskim kulturama četinara koje pokrivaju njegov najveći deo. Na lokalitetu Ravna gora je bukova šuma koja je opasana vodotokom Grab. Unutar nje se nalazi Mokra pećina koja je jedno od izvorišta Graba. Na Suvoboru ima dosta divljači (srna, zec, fazan) i teren je vrlo atraktivan za lovce.
Suvobor je bogat izvorima i vodnim tokovima. Ispod njegovih vrhova su izvorišta Dičine, Čemernice i njihovih pritoka. Kako planina Suvobor predstavlja lep pejsažni prostor, na čitavom našem području raspolaže sa najviše elemenata divljine.
Za mene je ova akcija bila izvanredna, pre svega zbog velikog broja učesnika, jer okupiti 26 planinara na individualnoj akciji, koja nema republički karakter je veliki uspeh. Posebno ako se ide na Rajac. Ne umanjujem lepote te planine, to niko ne može, bio sam tamo nekoliko puta, ali samo jednom na četrdeset stepeni.
Do samog Rajca smo relativno brzo i lako stigli, kažem relativno jer uvek prilikom putovanja postoje različita mišljenja: „Te moj GPS je bolji, te, dopustite meni, ja sam brži i spretniji... „. Ali, na kraju smo ipak nekako pronašli Rajac. Na kraju krajeva, nije nam bio prvi put da idemo do planinarskog doma „Dušan Jovanović Čika Duško“.
Tu su usledile uobičajene pripreme, pošto smo svi videli, kakvo nas vreme očekuje, mackanje kremama i ostalo, ali meni konkretno nije pomoglo iako sam imao zaštitni faktor 35. Vrat je izgoreo. Na svu sreću, samo izgoreo.
Česte pauze, koje je naš iskusni vodič Dejan dozvoljavao bile su i više nego korisne po onoj vrućini
Rajac se nalazi na planini Suvobor, 100 kilometara od Beograda, a 12 od Ljiga. Nadmorska visina Rajca kreće se od 600 do 849 metara. Stari putopisci su ovu planinu, zbog prostranstva protkanog šumarcima i cvetnim livadama, nazvali „rajem na zemlji“, pa je tako i dobila ime.
Na području Rajca postoji više pećina i jama, a najznačajnija je Rajačka pećina. Ukupna dužina kanala Rajačke pećine je 286 metara, dok je glavni kanal dug 106 metara. Na pojedinim mestima kanali se račvaju ili proširuju u dvorane. Velika dvorana ima dužinu od oko 30 metara, širinu od 7 do 10 metara, a maksimalnu visinu od 15 metara. Kroz pojedine delove pećine teče vodotok gradeći vodopade i jezerca.
Na Suvoboru sam bio nekada, u srednjoj školi, ali ne na samom vrhu, nego sam prolazio obroncima, kroz šume. I tada se videlo da je dosta „divlja“. Tako je i danas. Kažu da je napravljeno izvanredno lovište zbog velikog broja divljih životinja koje žive na Suvoboru, koje to stanište prihvataju kao prirodno. Država je tu napravila i ogromno lovište od blizu osam hiljada hektara, ali... lovci su lovci, a planinari planinari. Na daljem putu nismo sreli zveri, samo smo povremeno videli tragove divljih svinja.
Suvobor se nalazi na oko 120 kilometara južno od Beograda, sa najvišim vrhom od 864 metara, između Rajca i Maljena. Predstavlja hidrografsko čvorište između pritoka Zapadne Morave i Kolubare. Prekriven je mladim hrastovim šumama (u uvalama) i šumskim kulturama četinara koje pokrivaju njegov najveći deo. Na lokalitetu Ravna gora je bukova šuma koja je opasana vodotokom Grab. Unutar nje se nalazi Mokra pećina koja je jedno od izvorišta Graba. Na Suvoboru ima dosta divljači (srna, zec, fazan) i teren je vrlo atraktivan za lovce.
Suvobor je bogat izvorima i vodnim tokovima. Ispod njegovih vrhova su izvorišta Dičine, Čemernice i njihovih pritoka. Kako planina Suvobor predstavlja lep pejsažni prostor, na čitavom našem području raspolaže sa najviše elemenata divljine.
Za mene je ova akcija bila izvanredna, pre svega zbog velikog broja učesnika, jer okupiti 26 planinara na individualnoj akciji, koja nema republički karakter je veliki uspeh. Posebno ako se ide na Rajac. Ne umanjujem lepote te planine, to niko ne može, bio sam tamo nekoliko puta, ali samo jednom na četrdeset stepeni.
Prašina, vrelina i prelepa priroda
Mladenovački „Gorštaci“ u svom pohodu po planinskim vrhovima osvojili su i Gledićke planine u okviru republičke akcije „Gledićka transverzala“. Planinarska akcija „Gledićka transverzala“ove godine izvedena je 13. put, a treći put kao republička akcija, okupila je prvog i drugog dana izvođenja (subota i nedelja 10. i 11.09.2011) ukupno 483 planinara iz 31 planinarskog društva i organizacije.
Inače, Gledićke planine ime su dobile po selu Glediću, a po narodnom predanju to ime potiče od toga “što se sa njih daleko gleda“. Prostiru se u pravcu severozapad-jugoistok u dužini od 35 km između Lepenice na severu, Gruže na zapadu i Levča na istoku do Zapadne Morave na jugu. Gledićke planine su, posle Rudnika. najviše šumadijske planine. Na njima je najviši vrh Samar (922m), a posle njega Dulenski Crni vrh (897m). Na području grada Kragujevca Gledićke planine raščlanjene su dolinama reka: Lepenice, Grošničke reke, Ždraljice, Pčeličke i Dulenske reke. Ove planine bogate su šumom, rečnim tokovima, pašnjacima, prirodnim lepotama i rudnim blagom (gips, barit, pirit, gvožđe, bakar, ugalj).
Akcija je svečano otvorena u 10.00 časova obraćanjem: predsednika društva „Žeželj“ – Radojice Perovića, predstavnika Skupštine Grada Kragujevca – dr Srđana Matovića, kontrolora akcije ispred PSS-a – Milomira Ćirovića, kao i predsednika mesne kancelarije sela Gledić.
Odmoh potom većina planinara (njih 364) krenulo je dužom stazom na pešačenje, od sela Gledić ka selu Bajčetina u dužini od 18 kilometara.
Ostatak, četredeset planinara, krenuli su stazom predviđenom za drugi dan – od sela Bajčetina ka manastiru Kamenac i planinarskom domu u Adžinim Livadama u dužini od 16 kilometara
Odmah kako smo krenuli čuli su se uzdasi: „Pa, zar odmah uzbrdo?!“
Ono jeste, kako smo krenuli, krenuli smo putem koji je imao veliki uspon i koji je bio jako loš, uništen od vremena, sa hrpom kamenja, tako da je trebalo paziti na to gde se gazi. Srećom tu je još i bila kao malo tvrda podloga, kasnije je kamenje zamenila prašina i to dubine do pet centimetara. Gojzerice su samo upadale i pravile oblake prašine, koja se po znojavim nogama i rukama lepila bez problema. Jedna od najgorih kombinacija, prašina odozdo i sunce odozgo pratila nas je tokom čitavog puta, zbog čega se na kraju svima i predsednik društva „Žeželj“ Radojica Perović u šali izvinjavao.
Zbog takvog vremena, voda je postala najdragocenija stvar u rancu, a na jednom od izvora gde je bilo bila pitka voda napravio se red dužine i preko dvadeset metara.
Iskreno, mrzelo me da čekam i stojim u redu, tako da sam taj deo preskočio i odlučio da rizikujem i da do kraja idem sa samo jednom flašicom od pola litra. Izdržao sam, ali sam kada sam stigao u Bajčetinu uleteo u prvo dvorište i napunio flašu vodom. Da, Bajčetina, ponovo, kao i prošle godine prošli smo pored „čiča Tomine kolibe“. Čini mi se da Toma Nikolić nije dograđivao ništa na svojoj vikendici, ali pošto ovde nema mesta politica, moram reći samo da mnogo lepo izgleda. Vikendica, naravno, njega nismo videli.
Sa staze smo se vratili prvim autobusom, a u planinarskom domu nas je sačekao neizbežan, mnogi bi rekli ručak, ali ja kažem pasulj (uvek je ili pasulj ili neki put gulaš) i ne bunim se uopšte. Bio je odličan.
Sve vreme, kao i posle ručka, bilo je muzike. Organizovana je klasična planinarska zabavana, kada su učesnici akcije mogli malo da se opuste i zabave uz zvuke izvorne narodne muzike i odigraju nekoliko narodnih kola. Mnogim „novim“ Gorštacima je ovo bilo čudno, gledali su i pitali se: „Odakle im snaga da ovoliko skaču?“
Nakon toga društvima, učesnicima „Gledićke transverzale“,dodeljene su zahvalnice. Posebna čast za nas je to što je zahvalnicu za najlmađeg učesnika akcije dobio planinar PSD Gorštak iz Mladenovca Luka Đorđević.
Na kraju, ako sklonimo u stranu, prašinu, vrućinu i sunce, akcija je bila odlična, priroda prelepa, a ako ni zbog čega drugog, bar zbog prelepe prirode kojom Gledićke planine obiluju trebalo je otići.
Moji su uvek bili tu pored, da se ne izgubim
Nakon što smo spakovali vreće, polako sam dolazio svesti. Prošlo je nekoliko minuta od pola pet, zbunjeno sam gledao oko sebe, jer ionako nisam spavao celu noć. Ne zbog vreće, već zbog nekog lika koji je bio u istoj prostoriji, ali je hrkao kao ... Toliko je spavao da niko nije mogao da ga probudi.
Da, tako je počelo moje prvo pla
ninarenje. Izbacio sam stvari napolje i spakovao u auto.
Vreme napolju je bilo kao u mojoj glavi, nekako tmurno. Kiša samo što nije i bio sam u pravu. Sve vreme oblaci su nas pratili i neka sitna kiša, koja je kako smo se približavali vrhu, postajala sve jača.
Ali, ni hrkanje, ni to što nisam spavao te noći, ni ta kiša, me nisu pokolebali, da ostanem u društvu planinara i naučim neke osnovne stvari.
Ovo je kratka priča sa Golijske transverzale i vrha Smrdljuč (1.579 m), mog prvog, zvanično osvojenog vrha, sa „ono sa knjižicom je l’ te?“
Bilo je toga i ranije, bez te knjižice, ali to se ne važi.
Nikoga nisam poznavao sem Njuke, čoveka u čijim fotkama možete da uživate i Nikole, koji je već u 4 i 30 rano u zoru ljuštio drugo kuvano jaje.
Čovek je bio u pravu, njegovi saveti su dosta doprineli tome i pomogli mi da savladam stazu, dugu čini mi se 26 ili 27 kilometara, što je za mene u tom trenutku bilo
nemoguće.
Bar sam ja mislio. Mada je Njuka govorio da je sve u glavi i da čovek može mnogo više nego što misli, ali... Rešio sam da pokušam.
Hteo sam sebi da dokažem da mogu da izdržim. Sedeo sam u kancu tri godine, u banci na najgorim poslovima, gde je jedini pokret bio pokret ruke sa mišem. Ostajao sam vrlo često do kasno tako da o nekom vežbanju nije bilo ni reči. Pored svega toga, nepravilna ishrana, brza hrana, počev od girosa, pa do Kineza... Novi Beograd je to, svega ima.
Sve, ili masno, u ulju, ili pohovano, a kilogrami se talože i talože. I sve ode u taj takozvani šlauf, tako da sam jedno vreme na svojim 176 centimetara imao čak 85 kilograma.
Branko mi je pored ostalih, koji su mi govorili o osnovnim stvarima koje treba da znam, govorio i o pečurkama, ishrani u prirodi, što je i bio jedan od razloga zašto sam nastavio da se bavim trekingom.
Autobusima smo od Studenice išli do Savošnice, odakle smo morali pešice.
Obišli smo Donju i Gornju Savinu isposnice i tu je bio kraj lakše staze. Pošto nisam osetio ništa, rešio sam da nastavim.
Samo su me pogledali i pitali: „Ti odlučuješ?“
Nakon kraćeg odmora, odlučio sam i uputio se sa ostalima, planin
om Čemerno, ka vrhu Smrdljuč. Za mene novog u ovom sportu, ili stilu života (postoje različita tumačenja), postojale su svakolike teškoće, plus kiša, koja je padala, ali i magla, koja me je zbunjivala. Na sreću ovi moji su uvek bili tu pored, da se ne izgubim.
Na kraju kada je obrnut ceo krug, odvede mene Nikola do kuhinje:
„Sada ide najlepši i najbolji deo planinarenja, pasulj i verovatno kupus salata.“ „Pasulj“, razmišljam ja.
„Ko da mu odoli?“, posle pređenih 25 kilometara, i to vruć dok mi sipaju u tanjir.
Photo by Njuki
