Beg iz prošlosti

Letovanje u Albaniji, zašto da ne!

Beg iz prošlosti

Predrasude i novo lice Albanije

“Kada smo mi bili jaki...”

Zanimljivo koliko taksisti vole da pričaju, kao i koliko korisnih informacija možeš dobiti od njih. Koliko god proučavao turističke vodiče, kako one papirne tako i one na netu, tek na licu mesta i to od taksista saznaješ ono što ti ustvari i treba.

Moje prvo putovanje u zemlju orlova, nadam se ne i poslednje, bilo je praćeno predrasudama, što mojim, ali mnogo više ljudi oko mene.

Pred odlazak, nakon što sam saznao da sam kao nagradu dobio odlazak u Albaniju, veliki broj što prijatelja, ali i kolega, mi je postavio sledeće pitanje:

"Jesi li siguran da je u pitanju nagrada?"

Kao odgovor, koji je svima zapušio usta, poslao sam nekoliko fotografija, napravljenih za vreme boravka u Albaniji.

Ali ni fotografije, ni moje uveravanje da sam se odlično proveo nisu bili dovoljni. I dalje mi ne veruju.

I ja sam Albaniju zamišljao kao zemlju bunkera, kojih i dalje ima na plažama, ali tu se nalaze samo kao ostaci jednog vremena, vremena koje je davno iza njih. Albanci danas krupnim koracima idu napred, koliko god to nekome u Srbiji zvučalo smešno, jer najteže je razbiti predrasude.

Zaista, lako je samo pričati, još lakše živeti u vremenu, koje je davno prošlo, jer ni Tita, ni SFRJ više nema, ali je teško prihvatiti činjenicu da nam svi u okolini, pa čak i ta Albanija odavno “beže”.

Lako je govoriti, "E gde su bili Rumuni i Bugari, kada smo mi bili jaki, kada smo za jednu dnevnicu išli na Tatre u Češku na zimovanje..., ali i jedni i drugi i treći su danas daleko ispred nas.

Ostvarili su cilj, ušli su u EU.

Albanija je prema onome što sam video na dobrom putu. Na ulicama kao i u svakom primorskom mestu su preprodavci, ali tako je sa zemljama u tranziciji. Vidi se da žele da rade, da ne žive u prošlosti, da su okrenuti budućnosti, a jedan od dokaza je i zastava Evropske unije koja se vijori pored albanske zastave.

Moje kratko putovanje u Albaniju mi je pomoglo pre svega u prevazilaženju predrasuda i shvatanju da je pravo bogatstvo regiona upravo u različitostima. Domaćini su se pokazali kao sjajni organizatori, veoma ljubazni i srdačni ljudi.

Ali moram da kažem da je putovanje bilo praćeno iznenađenjima. Još pre odlaska, moji najbliži prijatelji su sumnjičavo vrteli glavom, kada su čuli da treba da idem u Drač.

Predrasude

Drugo iznenađenje sam doživeo i pre nego što sam krenuo u Albaniju. Nekolicina nas koji smo te večeri leteli za Tiranu se smejala, šaleći se da ćemo biti jedini putnici u avionu, ali nakon pasoške kontrole, kada smo stigli do izlaza, odakle je trebalo da se ukrcamo na avion, iznenađenje.

U holu je, što stajalo, što sedelo tridesetak mladih ljudi, devojke su bile lepe, vitke, dobro obučene, sa dugim crnim kosama. Ni traga dimijama, feredžama. Da nisu u rukama imale albanske pasoše, svako bi, u prvi mah pomislio da su u pitanju devojke iz Srbije. U prvi mah, kažem, jer postoji nešto karakteristično na njihovim licima, neki trag orijentalne lepote. Naviknuti na Albanke sa Kosova, nismo mogli da verujemo da je u pitanju isti narod. To doduše ni Albanci iz Albanije ne mogu da veruju, ali o tome nešto kasnije.

Drugo iznenađenje je bio dolazak u Tiranu i aerodrom. Predrasuda je jedna od najgorih stvari koju čovek, a posebno narod može da ima. Očekivao sam stanje bar kao u Podgorici, ako ne i gori aerodrom, ali sam se prevario. Nalazi se dvadesetak kilometara od Tirane u mestu Rinas i nosi naziv po majci Terezi, koju poštuju i muslimani i katolici i pravoslavci u Albaniji. Dočekao nas je mali, ali potpuno nov, moderan aerodrom. Odmah po izlasku iz aerodromske zgrade zapljusnuo nas je sveži miris mora, pošto je ponoć već bila prošla, a spoljašnja temperatura je bila nekih dvadesetak stepeni.

Taksista je odlično govorio engleski. Kaže u poslednje vreme sve više više Albanaca govori ovaj jezik, u šta sam se i ja kasnije uverio. Još jedno iznenađenje.

Trebalo je da nas odveze do Drača. Mercedesom naravno. U Albaniji 90 odsto vozila čine mercedesi. Baš kao što je u Srbiji slučaj sa Zastavom. Pričao je sve vreme dok je vozio. Po mraku napolju se nije moglo videti mnogo toga. Eventualno neka svetleća reklama, najčešće velikih svetskih banaka. Na dva mesta na putu smo sreli policiju po punom opremom, sa „dugim cevima“. Pitali smo zašto, na šta je on jednostavno odgovorio: „Pa ponoć je prošla.“

Posle nekih dvadesetak minuta smo stigli u Drač i do hotela u kojem smo odseli.

Drač

Sam grad je, ako ste nekada bili u nekom gradu na jugu Srbije, upravo takav. Kao Leskovac, Vranje..., ulice urbanistički nesređene, na jednom mestu se vidi straćarica, a pored nje niče velelepni hotel na pet spratova. Albanija je jedno ogromno gradilište: kako se nekada na svakih nekoliko metara nailazilo na bunker, tako se sada na svakih stotinak metara nalazi dizalica.

Ipak, šetališta i mnogobrojni novi hoteli su, pored starog grada, glavno obeležje ovog mesta.

Drač je nekada bio letovalište za rukovodstvo Komunističke partije Albanije. Kuće, što se protežu duž plaže su nekada bile odmarališta za niže rukovodstvo partije. „Partijska elita“ je boravila u vilama okružena vojskom.

Moji ljubaznii i predusretljivi domaćini ne znaju koliko novih hotela je niklo u poslednje vreme u Draču, kažu više od trista. A, ranije, u vreme Envera Hodže u celoj zemlji je bilo 30.

Drač (albanski Durrës ) je grad i luka na obali Jadranskog mora, jedan od najstarijih gradova u Albaniji.

Nalazi se na ulazu u Jadransko more, što mu je davalo veliki značaj u istoriji. U njemu se nalazi velika arena iz II veka nove ere, kada je bio centar rimske provincije. U srednjem veku je pripadao Vizantiji. Kasnije su ga posedovali Mlečani, a Turci su ga zauzeli 1501. godine. Vekovima je bio najveća luka u evropskom delu Turske carevine. Kada je Albanija postala nezavisna 1912. godine, Drač je bio njen glavni grad. To je ostao do 1920. godine.

Danas je Drač lep grad sa više od sto hiljada stanovnika, turistički centar i najveća luka u Albaniji. Ispod starog grada se razvio novi sa lepim zgradama, bulevarima i šetalištima. Nekoliko feribota saobraća svaki dan sa Italijom. U južnom delu, uz plažu, izgrađen je veliki broj hotela. Drač je poznat i po morskim specijalitetima. Sve to uz gostoprimstvo njegovih stanovnika čini ga privlačnim za turiste iz čitavog sveta. U blizini se nalazi moderni aerodrom, a povezan je auto putem sa Tiranom.

Ipak, veliki problem imaju sa javnimpovršinama, one kao da su ničije, kese, PET ambalaža, kutije cigareta na sve strane... koliko god da je u hotelima, restoranima, baštama čisto i lepo, toliko je na javnim površinama prljavo.

More je Jadransko, kao na crnogorskom primorju, plaža peskovita, kao Velika plaža u Ulcinju. Za one koji ne znaju u pitanju je sitan, beli pesak, koji Srbi nazivaju još i „Savski“, zbog čega je, kao i zbog otvorenog mora i talnih talasa, voda u plićaku nekih desetak metara malo zamućena.

Plaže su strogo podeljene među hotelima, koji su većinom privatno vlasništvo. Postoji i Velika gradska plaža, koja je prepuna kupača.

„Zdravo naši...“

U hotelu u kojem sam bio, su bili i neki moji pozanici iz Tirane. S obzirom na to da im treba manje od pola sata do mora pitao sam ih da li često dolaze u Drač.

„Ne“, odgovorili su mi, „mi idemo na jug, ovde ima mnogo ovih sa Kosova“.

I zaista prolazeći gradom, nas šestoro smo međusobno govorili srpski. Samo bi nas u prolazu neko pozdravio sa: „Zdravo naši“, ili bi izašao pred nas gospodin sa leptir mašnom i ljubazno rekao: „Dobro veče, izvolite u moj lokal“.

Hrana

Naravno kakav bi to boravak u Albaniji bio da smo se hranili samo morskim plodovima, a da nismo probali burek. Imaju dve vrste bureka, „normalan“ tj kao u Srbiji i burek koji je kao pita i mota se u krug u tepsiju. Kupuje se na četvrt, kao i kod nas i košta sto leka. Bez problema smo se sporazumevali, pošto većinu prodavaca čine mladi, starosti dvadesetak godina, koji govore odlično engleski.

Naravno bilo je i onih prodavaca koji su došli s Kosova i koji su govorili i srpski. Sa njima smo se sporazumevali, naravno na čistom srpskom jeziku. Kao da ništa nije ni bilo, kao da smo i dalje jedna država, kao da nismo ni ratovali.

Cene u Albaniji, u Draču konkretno, približne su cenama u Srbiji, burek je kao što sam već rekao sto leka. U Albaniji za deset evra dobijate 1.100 leka, poželjno je novac menjati u menjačnicama i bankama, ali svu robu možete platiti i u evrima i razmeniti na licu mesta.

Espreso je od 100 do 150 leka, sem u lokalima na aerodromu, gde košta 300 leka.

Što se hrane tiče, izvanredna je. Bile to picerije, restorani. Najbolje spremaju povrće, sa mesom „malo slabije stoje“, kažu mi prijatelji, to je ostatak iz ranijeg perioda, kada su se hranili na kupone i kada je Komunistička partija strogo određivala šta i koliko mogu da jedu. Tada se meso malo ređe nalazilo na njihovim trpezama. Ipak, kobasice i krmenadle (još jedno iznenađenje!) spremaju odlično. Ne bi to bilo iznenađenje, da meso nije svinjsko, ali ipak su mi morski plodovi bili prvi na meniju, jer na moru sam, zar ne.

U restoranima bifteci su oko 500 leka, pice trista do petsto, špagete 300... cene sasvim pristojne, kao i porcije. Jedini problem je što nemaju jogurt, to nismo znali dok nam nisu u jednoj pekari objasnili, naravno na srpskom, da je u Albaniji kao i u Grčkoj, jogurt nešto između „našeg“ jogurta i kiselog mleka.

Ko svira na EXIT-u?

Imao sam čast da prisustvujem žurci koju je organizovao jedan moj poznaink iz Tirane. Žurka je bila na otvorenom, pored bazena hotela Tropical resort , a prisustvovalo je blizu hiljadu posetilaca. Mislio sam (još jedna predrasuda) smoriće me šota, ali, ali...

Samo jednom u toku cele večeri se čula šota i to u okviru takmičenja u plesu, gde su takmičari igrali, tango, argentinski tango, salsu i nacionalnu igru.

Muzika je sve vreme bila novija MTV i neka italijanska, koja je posetiocima naročito odgovarala. Nakon nekog vremena na bini se pojavio bend, koji je svirao isključivo rok, a nakon benda ploče je zavrteo i DJ Terry .

Albanci i Albanke nisu stali, igrali su su non stop, veselili se, a ja nisam primetio da je jedna flaša razbijena, a kamoli neki veći problem. Kada su čuli da žurci prisustvuju gosti iz Srbije, počeli su da prilaze, osnovno pitanje je bilo kako se provodimo i da li nam je lepo, a odmah iza toga su:“Kada je Madonin koncert u Beogradu? i „Ko sve ove godine učestvuje na EXIT-u?

Iznenađenjima i predrasudama nikada kraja

U šetnji gradom nisam video zidove visoke tri metra kao na Kosovu, iako sam upravo to očekivao, kao i što sam očekivao da ću videti dimije i feredže, sa početka priče, za četiri dana koliko sam boravio u Albaniji, nisam video nijedno keče, niti dimije. Ljudi su obučeni kao svuda u savremenom svetu, devojke u mini suknjama, šorcevima ili samo u kupaćim kostimima su šetale gradom.

Polupansion u hotelima u Draču je od dvadeset do 25 evra, broj turista u sezoni je kažu duplo veći od broja stanovnika. Tome doprinosi njihov trud i želja da pobegnu od prošlosti, kao i marljivost. Putevi su u celoj Albaniji, pored snabdevanja električnom energijom slaba tačka, kažu sami, ali trude se da to srede. Skoro su dobili kredit od Evropske agencije za rekonstrukciju i razvoj kredit za sređivanje putne mreže.

Ipak u ovoj zemlji, iako su savladali prošlost i uspeli da pobegnu iz nje, nije sve idealno. Velikih problema imaju sa strujom i vodom. Restrikcije su stalne, ali kao što i oni sami kažu, njima to ne pada teško, decenije treninga su učinile svoje.

Pogrešna slika

O Kosovu ne žele da pričaju, koliko god ja pokušavao da “iščeprkam” bar nešto. Sem kratkog odgovora, da ne vole da dolaze u Drač, jer u Draču ima mnogo onih sa Kosova, nisam uspeo više da saznam. Ali akohol čini čuda, na žurci su se raspričali. Albanija je zemlja koja želi u Evropu, ali ih Evropa ne voli, kažu zbog “albanske mafije”. Tu su mi objasnili da je albanska mafija, mafija sa Kosova, koju Evropa poistovećuje sa Albanijom, što njima smeta, jer im je to “glavna kočnica”.

Zaista je to čudno, Albance sa Kosova ne prihvataju Albanci iz Albanije, kao što i mi u Srbiji ne volimo Srbe sa Kosova.

Surova realnost

“Videla sam jednog političara, nećete verovati koga?”, sa ushićenjem govori devojčica od desetak godina svojim roditeljima na beogradskom aerodoromu, “ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića”.

“O, da. Vratio sam se, ovo je ipak Srbija”, kažem sam sebi.