"Repaired bug"

Lagani treking po vrućini i livadi

Otići od Rajca do vrha Suvobora i vratiti se natrag do planinarskog doma „Dušan Jovanović Čika Duško“ za mnoge je nikakva staza. Ali za mene, koji duže od pola godine nisam izlazio na planinu, koji sam tek završio neke terapije na Selters banji, staza je bila užasna. Da ne pominjem glavnog neprijatelja, sunce koje je pržilo po rajačkim livadama ne spuštajući temperaturu ispod 35 stepeni.

Do samog Rajca smo relativno brzo i lako stigli, kažem relativno jer uvek prilikom putovanja postoje različita mišljenja: „Te moj GPS je bolji, te, dopustite meni, ja sam brži i spretniji... „. Ali, na kraju smo ipak nekako pronašli Rajac. Na kraju krajeva, nije nam bio prvi put da idemo do planinarskog doma „Dušan Jovanović Čika Duško“.

Tu su usledile uobičajene pripreme, pošto smo svi videli, kakvo nas vreme očekuje, mackanje kremama i ostalo, ali meni konkretno nije pomoglo iako sam imao zaštitni faktor 35. Vrat je izgoreo. Na svu sreću, samo izgoreo.

Česte pauze, koje je naš iskusni vodič Dejan dozvoljavao bile su i više nego korisne po onoj vrućini

Rajac se nalazi na planini Suvobor, 100 kilometara od Beograda, a 12 od Ljiga. Nadmorska visina Rajca kreće se od 600 do 849 metara. Stari putopisci su ovu planinu, zbog prostranstva protkanog šumarcima i cvetnim livadama, nazvali „rajem na zemlji“, pa je tako i dobila ime.
Na području Rajca postoji više pećina i jama, a najznačajnija je Rajačka pećina. Ukupna dužina kanala Rajačke pećine je 286 metara, dok je glavni kanal dug 106 metara. Na pojedinim mestima kanali se račvaju ili proširuju u dvorane. Velika dvorana ima dužinu od oko 30 metara, širinu od 7 do 10 metara, a maksimalnu visinu od 15 metara. Kroz pojedine delove pećine teče vodotok gradeći vodopade i jezerca.

Na Suvoboru sam bio nekada, u srednjoj školi, ali ne na samom vrhu, nego sam prolazio obroncima, kroz šume. I tada se videlo da je dosta „divlja“. Tako je i danas. Kažu da je napravljeno izvanredno lovište zbog velikog broja divljih životinja koje žive na Suvoboru, koje to stanište prihvataju kao prirodno. Država je tu napravila i ogromno lovište od blizu osam hiljada hektara, ali... lovci su lovci, a planinari planinari. Na daljem putu nismo sreli zveri, samo smo povremeno videli tragove divljih svinja.

Suvobor se nalazi na oko 120 kilometara južno od Beograda, sa najvišim vrhom od 864 metara, između Rajca i Maljena. Predstavlja hidrografsko čvorište između pritoka Zapadne Morave i Kolubare. Prekriven je mladim hrastovim šumama (u uvalama) i šumskim kulturama četinara koje pokrivaju njegov najveći deo. Na lokalitetu Ravna gora je bukova šuma koja je opasana vodotokom Grab. Unutar nje se nalazi Mokra pećina koja je jedno od izvorišta Graba. Na Suvoboru ima dosta divljači (srna, zec, fazan) i teren je vrlo atraktivan za lovce.
Suvobor je bogat izvorima i vodnim tokovima. Ispod njegovih vrhova su izvorišta Dičine, Čemernice i njihovih pritoka. Kako planina Suvobor predstavlja lep pejsažni prostor, na čitavom našem području raspolaže sa najviše elemenata divljine.

Za mene je ova akcija bila izvanredna, pre svega zbog velikog broja učesnika, jer okupiti 26 planinara na individualnoj akciji, koja nema republički karakter je veliki uspeh. Posebno ako se ide na Rajac. Ne umanjujem lepote te planine, to niko ne može, bio sam tamo nekoliko puta, ali samo jednom na četrdeset stepeni.

Prašina, vrelina i prelepa priroda

Mladenovački „Gorštaci“ u svom pohodu po planinskim vrhovima osvojili su i Gledićke planine u okviru republičke akcije „Gledićka transverzala“. Planinarska akcija „Gledićka transverzala“ove godine izvedena je 13. put, a treći put kao republička akcija, okupila je prvog i drugog dana izvođenja (subota i nedelja 10. i 11.09.2011) ukupno 483 planinara iz 31 planinarskog društva i organizacije.

Inače, Gledićke planine ime su dobile po selu Glediću, a po narodnom predanju to ime potiče od toga “što se sa njih daleko gleda“. Prostiru se u pravcu severozapad-jugoistok u dužini od 35 km između Lepenice na severu, Gruže na zapadu i Levča na istoku do Zapadne Morave na jugu. Gledićke planine su, posle Rudnika. najviše šumadijske planine. Na njima je najviši vrh Samar (922m), a posle njega Dulenski Crni vrh (897m). Na području grada Kragujevca Gledićke planine raščlanjene su dolinama reka: Lepenice, Grošničke reke, Ždraljice, Pčeličke i Dulenske reke. Ove planine bogate su šumom, rečnim tokovima, pašnjacima, prirodnim lepotama i rudnim blagom (gips, barit, pirit, gvožđe, bakar, ugalj).

Akcija je svečano otvorena u 10.00 časova obraćanjem: predsednika društva „Žeželj“ – Radojice Perovića, predstavnika Skupštine Grada Kragujevca – dr Srđana Matovića, kontrolora akcije ispred PSS-a – Milomira Ćirovića, kao i predsednika mesne kancelarije sela Gledić.
Odmoh potom većina planinara (njih 364) krenulo je dužom stazom na pešačenje, od sela Gledić ka selu Bajčetina u dužini od 18 kilometara.

Ostatak, četredeset planinara, krenuli su stazom predviđenom za drugi dan – od sela Bajčetina ka manastiru Kamenac i planinarskom domu u Adžinim Livadama u dužini od 16 kilometara
Odmah kako smo krenuli čuli su se uzdasi: „Pa, zar odmah uzbrdo?!“

Ono jeste, kako smo krenuli, krenuli smo putem koji je imao veliki uspon i koji je bio jako loš, uništen od vremena, sa hrpom kamenja, tako da je trebalo paziti na to gde se gazi. Srećom tu je još i bila kao malo tvrda podloga, kasnije je kamenje zamenila prašina i to dubine do pet centimetara. Gojzerice su samo upadale i pravile oblake prašine, koja se po znojavim nogama i rukama lepila bez problema. Jedna od najgorih kombinacija, prašina odozdo i sunce odozgo pratila nas je tokom čitavog puta, zbog čega se na kraju svima i predsednik društva „Žeželj“ Radojica Perović u šali izvinjavao.

Zbog takvog vremena, voda je postala najdragocenija stvar u rancu, a na jednom od izvora gde je bilo bila pitka voda napravio se red dužine i preko dvadeset metara.
Iskreno, mrzelo me da čekam i stojim u redu, tako da sam taj deo preskočio i odlučio da rizikujem i da do kraja idem sa samo jednom flašicom od pola litra. Izdržao sam, ali sam kada sam stigao u Bajčetinu uleteo u prvo dvorište i napunio flašu vodom. Da, Bajčetina, ponovo, kao i prošle godine prošli smo pored „čiča Tomine kolibe“. Čini mi se da Toma Nikolić nije dograđivao ništa na svojoj vikendici, ali pošto ovde nema mesta politica, moram reći samo da mnogo lepo izgleda. Vikendica, naravno, njega nismo videli.

Sa staze smo se vratili prvim autobusom, a u planinarskom domu nas je sačekao neizbežan, mnogi bi rekli ručak, ali ja kažem pasulj (uvek je ili pasulj ili neki put gulaš) i ne bunim se uopšte. Bio je odličan.
Sve vreme, kao i posle ručka, bilo je muzike. Organizovana je klasična planinarska zabavana, kada su učesnici akcije mogli malo da se opuste i zabave uz zvuke izvorne narodne muzike i odigraju nekoliko narodnih kola. Mnogim „novim“ Gorštacima je ovo bilo čudno, gledali su i pitali se: „Odakle im snaga da ovoliko skaču?“

Nakon toga društvima, učesnicima „Gledićke transverzale“,dodeljene su zahvalnice. Posebna čast za nas je to što je zahvalnicu za najlmađeg učesnika akcije dobio planinar PSD Gorštak iz Mladenovca Luka Đorđević.

Na kraju, ako sklonimo u stranu, prašinu, vrućinu i sunce, akcija je bila odlična, priroda prelepa, a ako ni zbog čega drugog, bar zbog prelepe prirode kojom Gledićke planine obiluju trebalo je otići.

Moji su uvek bili tu pored, da se ne izgubim

Nakon što smo spakovali vreće, polako sam dolazio svesti. Prošlo je nekoliko minuta od pola pet, zbunjeno sam gledao oko sebe, jer ionako nisam spavao celu noć. Ne zbog vreće, već zbog nekog lika koji je bio u istoj prostoriji, ali je hrkao kao ... Toliko je spavao da niko nije mogao da ga probudi.

Da, tako je počelo moje prvo planinarenje. Izbacio sam stvari napolje i spakovao u auto.

Vreme napolju je bilo kao u mojoj glavi, nekako tmurno. Kiša samo što nije i bio sam u pravu. Sve vreme oblaci su nas pratili i neka sitna kiša, koja je kako smo se približavali vrhu, postajala sve jača.

Ali, ni hrkanje, ni to što nisam spavao te noći, ni ta kiša, me nisu pokolebali, da ostanem u društvu planinara i naučim neke osnovne stvari.

Ovo je kratka priča sa Golijske transverzale i vrha Smrdljuč (1.579 m), mog prvog, zvanično osvojenog vrha, sa „ono sa knjižicom je l’ te?“

Bilo je toga i ranije, bez te knjižice, ali to se ne važi.

Nikoga nisam poznavao sem Njuke, čoveka u čijim fotkama možete da uživate i Nikole, koji je već u 4 i 30 rano u zoru ljuštio drugo kuvano jaje.

Čovek je bio u pravu, njegovi saveti su dosta doprineli tome i pomogli mi da savladam stazu, dugu čini mi se 26 ili 27 kilometara, što je za mene u tom trenutku bilo nemoguće.

Bar sam ja mislio. Mada je Njuka govorio da je sve u glavi i da čovek može mnogo više nego što misli, ali... Rešio sam da pokušam.

Hteo sam sebi da dokažem da mogu da izdržim. Sedeo sam u kancu tri godine, u banci na najgorim poslovima, gde je jedini pokret bio pokret ruke sa mišem. Ostajao sam vrlo često do kasno tako da o nekom vežbanju nije bilo ni reči. Pored svega toga, nepravilna ishrana, brza hrana, počev od girosa, pa do Kineza... Novi Beograd je to, svega ima.

Sve, ili masno, u ulju, ili pohovano, a kilogrami se talože i talože. I sve ode u taj takozvani šlauf, tako da sam jedno vreme na svojim 176 centimetara imao čak 85 kilograma.

Branko mi je pored ostalih, koji su mi govorili o osnovnim stvarima koje treba da znam, govorio i o pečurkama, ishrani u prirodi, što je i bio jedan od razloga zašto sam nastavio da se bavim trekingom.

Autobusima smo od Studenice išli do Savošnice, odakle smo morali pešice.

Obišli smo Donju i Gornju Savinu isposnice i tu je bio kraj lakše staze. Pošto nisam osetio ništa, rešio sam da nastavim.

Samo su me pogledali i pitali: „Ti odlučuješ?“

Nakon kraćeg odmora, odlučio sam i uputio se sa ostalima, planinom Čemerno, ka vrhu Smrdljuč. Za mene novog u ovom sportu, ili stilu života (postoje različita tumačenja), postojale su svakolike teškoće, plus kiša, koja je padala, ali i magla, koja me je zbunjivala. Na sreću ovi moji su uvek bili tu pored, da se ne izgubim.

Na kraju kada je obrnut ceo krug, odvede mene Nikola do kuhinje:

„Sada ide najlepši i najbolji deo planinarenja, pasulj i verovatno kupus salata.“ „Pasulj“, razmišljam ja.

„Ko da mu odoli?“, posle pređenih 25 kilometara, i to vruć dok mi sipaju u tanjir.

Photo by Njuki

Beg iz prošlosti

Letovanje u Albaniji, zašto da ne!

Beg iz prošlosti

Predrasude i novo lice Albanije

“Kada smo mi bili jaki...”

Zanimljivo koliko taksisti vole da pričaju, kao i koliko korisnih informacija možeš dobiti od njih. Koliko god proučavao turističke vodiče, kako one papirne tako i one na netu, tek na licu mesta i to od taksista saznaješ ono što ti ustvari i treba.

Moje prvo putovanje u zemlju orlova, nadam se ne i poslednje, bilo je praćeno predrasudama, što mojim, ali mnogo više ljudi oko mene.

Pred odlazak, nakon što sam saznao da sam kao nagradu dobio odlazak u Albaniju, veliki broj što prijatelja, ali i kolega, mi je postavio sledeće pitanje:

"Jesi li siguran da je u pitanju nagrada?"

Kao odgovor, koji je svima zapušio usta, poslao sam nekoliko fotografija, napravljenih za vreme boravka u Albaniji.

Ali ni fotografije, ni moje uveravanje da sam se odlično proveo nisu bili dovoljni. I dalje mi ne veruju.

I ja sam Albaniju zamišljao kao zemlju bunkera, kojih i dalje ima na plažama, ali tu se nalaze samo kao ostaci jednog vremena, vremena koje je davno iza njih. Albanci danas krupnim koracima idu napred, koliko god to nekome u Srbiji zvučalo smešno, jer najteže je razbiti predrasude.

Zaista, lako je samo pričati, još lakše živeti u vremenu, koje je davno prošlo, jer ni Tita, ni SFRJ više nema, ali je teško prihvatiti činjenicu da nam svi u okolini, pa čak i ta Albanija odavno “beže”.

Lako je govoriti, "E gde su bili Rumuni i Bugari, kada smo mi bili jaki, kada smo za jednu dnevnicu išli na Tatre u Češku na zimovanje..., ali i jedni i drugi i treći su danas daleko ispred nas.

Ostvarili su cilj, ušli su u EU.

Albanija je prema onome što sam video na dobrom putu. Na ulicama kao i u svakom primorskom mestu su preprodavci, ali tako je sa zemljama u tranziciji. Vidi se da žele da rade, da ne žive u prošlosti, da su okrenuti budućnosti, a jedan od dokaza je i zastava Evropske unije koja se vijori pored albanske zastave.

Moje kratko putovanje u Albaniju mi je pomoglo pre svega u prevazilaženju predrasuda i shvatanju da je pravo bogatstvo regiona upravo u različitostima. Domaćini su se pokazali kao sjajni organizatori, veoma ljubazni i srdačni ljudi.

Ali moram da kažem da je putovanje bilo praćeno iznenađenjima. Još pre odlaska, moji najbliži prijatelji su sumnjičavo vrteli glavom, kada su čuli da treba da idem u Drač.

Predrasude

Drugo iznenađenje sam doživeo i pre nego što sam krenuo u Albaniju. Nekolicina nas koji smo te večeri leteli za Tiranu se smejala, šaleći se da ćemo biti jedini putnici u avionu, ali nakon pasoške kontrole, kada smo stigli do izlaza, odakle je trebalo da se ukrcamo na avion, iznenađenje.

U holu je, što stajalo, što sedelo tridesetak mladih ljudi, devojke su bile lepe, vitke, dobro obučene, sa dugim crnim kosama. Ni traga dimijama, feredžama. Da nisu u rukama imale albanske pasoše, svako bi, u prvi mah pomislio da su u pitanju devojke iz Srbije. U prvi mah, kažem, jer postoji nešto karakteristično na njihovim licima, neki trag orijentalne lepote. Naviknuti na Albanke sa Kosova, nismo mogli da verujemo da je u pitanju isti narod. To doduše ni Albanci iz Albanije ne mogu da veruju, ali o tome nešto kasnije.

Drugo iznenađenje je bio dolazak u Tiranu i aerodrom. Predrasuda je jedna od najgorih stvari koju čovek, a posebno narod može da ima. Očekivao sam stanje bar kao u Podgorici, ako ne i gori aerodrom, ali sam se prevario. Nalazi se dvadesetak kilometara od Tirane u mestu Rinas i nosi naziv po majci Terezi, koju poštuju i muslimani i katolici i pravoslavci u Albaniji. Dočekao nas je mali, ali potpuno nov, moderan aerodrom. Odmah po izlasku iz aerodromske zgrade zapljusnuo nas je sveži miris mora, pošto je ponoć već bila prošla, a spoljašnja temperatura je bila nekih dvadesetak stepeni.

Taksista je odlično govorio engleski. Kaže u poslednje vreme sve više više Albanaca govori ovaj jezik, u šta sam se i ja kasnije uverio. Još jedno iznenađenje.

Trebalo je da nas odveze do Drača. Mercedesom naravno. U Albaniji 90 odsto vozila čine mercedesi. Baš kao što je u Srbiji slučaj sa Zastavom. Pričao je sve vreme dok je vozio. Po mraku napolju se nije moglo videti mnogo toga. Eventualno neka svetleća reklama, najčešće velikih svetskih banaka. Na dva mesta na putu smo sreli policiju po punom opremom, sa „dugim cevima“. Pitali smo zašto, na šta je on jednostavno odgovorio: „Pa ponoć je prošla.“

Posle nekih dvadesetak minuta smo stigli u Drač i do hotela u kojem smo odseli.

Drač

Sam grad je, ako ste nekada bili u nekom gradu na jugu Srbije, upravo takav. Kao Leskovac, Vranje..., ulice urbanistički nesređene, na jednom mestu se vidi straćarica, a pored nje niče velelepni hotel na pet spratova. Albanija je jedno ogromno gradilište: kako se nekada na svakih nekoliko metara nailazilo na bunker, tako se sada na svakih stotinak metara nalazi dizalica.

Ipak, šetališta i mnogobrojni novi hoteli su, pored starog grada, glavno obeležje ovog mesta.

Drač je nekada bio letovalište za rukovodstvo Komunističke partije Albanije. Kuće, što se protežu duž plaže su nekada bile odmarališta za niže rukovodstvo partije. „Partijska elita“ je boravila u vilama okružena vojskom.

Moji ljubaznii i predusretljivi domaćini ne znaju koliko novih hotela je niklo u poslednje vreme u Draču, kažu više od trista. A, ranije, u vreme Envera Hodže u celoj zemlji je bilo 30.

Drač (albanski Durrës ) je grad i luka na obali Jadranskog mora, jedan od najstarijih gradova u Albaniji.

Nalazi se na ulazu u Jadransko more, što mu je davalo veliki značaj u istoriji. U njemu se nalazi velika arena iz II veka nove ere, kada je bio centar rimske provincije. U srednjem veku je pripadao Vizantiji. Kasnije su ga posedovali Mlečani, a Turci su ga zauzeli 1501. godine. Vekovima je bio najveća luka u evropskom delu Turske carevine. Kada je Albanija postala nezavisna 1912. godine, Drač je bio njen glavni grad. To je ostao do 1920. godine.

Danas je Drač lep grad sa više od sto hiljada stanovnika, turistički centar i najveća luka u Albaniji. Ispod starog grada se razvio novi sa lepim zgradama, bulevarima i šetalištima. Nekoliko feribota saobraća svaki dan sa Italijom. U južnom delu, uz plažu, izgrađen je veliki broj hotela. Drač je poznat i po morskim specijalitetima. Sve to uz gostoprimstvo njegovih stanovnika čini ga privlačnim za turiste iz čitavog sveta. U blizini se nalazi moderni aerodrom, a povezan je auto putem sa Tiranom.

Ipak, veliki problem imaju sa javnimpovršinama, one kao da su ničije, kese, PET ambalaža, kutije cigareta na sve strane... koliko god da je u hotelima, restoranima, baštama čisto i lepo, toliko je na javnim površinama prljavo.

More je Jadransko, kao na crnogorskom primorju, plaža peskovita, kao Velika plaža u Ulcinju. Za one koji ne znaju u pitanju je sitan, beli pesak, koji Srbi nazivaju još i „Savski“, zbog čega je, kao i zbog otvorenog mora i talnih talasa, voda u plićaku nekih desetak metara malo zamućena.

Plaže su strogo podeljene među hotelima, koji su većinom privatno vlasništvo. Postoji i Velika gradska plaža, koja je prepuna kupača.

„Zdravo naši...“

U hotelu u kojem sam bio, su bili i neki moji pozanici iz Tirane. S obzirom na to da im treba manje od pola sata do mora pitao sam ih da li često dolaze u Drač.

„Ne“, odgovorili su mi, „mi idemo na jug, ovde ima mnogo ovih sa Kosova“.

I zaista prolazeći gradom, nas šestoro smo međusobno govorili srpski. Samo bi nas u prolazu neko pozdravio sa: „Zdravo naši“, ili bi izašao pred nas gospodin sa leptir mašnom i ljubazno rekao: „Dobro veče, izvolite u moj lokal“.

Hrana

Naravno kakav bi to boravak u Albaniji bio da smo se hranili samo morskim plodovima, a da nismo probali burek. Imaju dve vrste bureka, „normalan“ tj kao u Srbiji i burek koji je kao pita i mota se u krug u tepsiju. Kupuje se na četvrt, kao i kod nas i košta sto leka. Bez problema smo se sporazumevali, pošto većinu prodavaca čine mladi, starosti dvadesetak godina, koji govore odlično engleski.

Naravno bilo je i onih prodavaca koji su došli s Kosova i koji su govorili i srpski. Sa njima smo se sporazumevali, naravno na čistom srpskom jeziku. Kao da ništa nije ni bilo, kao da smo i dalje jedna država, kao da nismo ni ratovali.

Cene u Albaniji, u Draču konkretno, približne su cenama u Srbiji, burek je kao što sam već rekao sto leka. U Albaniji za deset evra dobijate 1.100 leka, poželjno je novac menjati u menjačnicama i bankama, ali svu robu možete platiti i u evrima i razmeniti na licu mesta.

Espreso je od 100 do 150 leka, sem u lokalima na aerodromu, gde košta 300 leka.

Što se hrane tiče, izvanredna je. Bile to picerije, restorani. Najbolje spremaju povrće, sa mesom „malo slabije stoje“, kažu mi prijatelji, to je ostatak iz ranijeg perioda, kada su se hranili na kupone i kada je Komunistička partija strogo određivala šta i koliko mogu da jedu. Tada se meso malo ređe nalazilo na njihovim trpezama. Ipak, kobasice i krmenadle (još jedno iznenađenje!) spremaju odlično. Ne bi to bilo iznenađenje, da meso nije svinjsko, ali ipak su mi morski plodovi bili prvi na meniju, jer na moru sam, zar ne.

U restoranima bifteci su oko 500 leka, pice trista do petsto, špagete 300... cene sasvim pristojne, kao i porcije. Jedini problem je što nemaju jogurt, to nismo znali dok nam nisu u jednoj pekari objasnili, naravno na srpskom, da je u Albaniji kao i u Grčkoj, jogurt nešto između „našeg“ jogurta i kiselog mleka.

Ko svira na EXIT-u?

Imao sam čast da prisustvujem žurci koju je organizovao jedan moj poznaink iz Tirane. Žurka je bila na otvorenom, pored bazena hotela Tropical resort , a prisustvovalo je blizu hiljadu posetilaca. Mislio sam (još jedna predrasuda) smoriće me šota, ali, ali...

Samo jednom u toku cele večeri se čula šota i to u okviru takmičenja u plesu, gde su takmičari igrali, tango, argentinski tango, salsu i nacionalnu igru.

Muzika je sve vreme bila novija MTV i neka italijanska, koja je posetiocima naročito odgovarala. Nakon nekog vremena na bini se pojavio bend, koji je svirao isključivo rok, a nakon benda ploče je zavrteo i DJ Terry .

Albanci i Albanke nisu stali, igrali su su non stop, veselili se, a ja nisam primetio da je jedna flaša razbijena, a kamoli neki veći problem. Kada su čuli da žurci prisustvuju gosti iz Srbije, počeli su da prilaze, osnovno pitanje je bilo kako se provodimo i da li nam je lepo, a odmah iza toga su:“Kada je Madonin koncert u Beogradu? i „Ko sve ove godine učestvuje na EXIT-u?

Iznenađenjima i predrasudama nikada kraja

U šetnji gradom nisam video zidove visoke tri metra kao na Kosovu, iako sam upravo to očekivao, kao i što sam očekivao da ću videti dimije i feredže, sa početka priče, za četiri dana koliko sam boravio u Albaniji, nisam video nijedno keče, niti dimije. Ljudi su obučeni kao svuda u savremenom svetu, devojke u mini suknjama, šorcevima ili samo u kupaćim kostimima su šetale gradom.

Polupansion u hotelima u Draču je od dvadeset do 25 evra, broj turista u sezoni je kažu duplo veći od broja stanovnika. Tome doprinosi njihov trud i želja da pobegnu od prošlosti, kao i marljivost. Putevi su u celoj Albaniji, pored snabdevanja električnom energijom slaba tačka, kažu sami, ali trude se da to srede. Skoro su dobili kredit od Evropske agencije za rekonstrukciju i razvoj kredit za sređivanje putne mreže.

Ipak u ovoj zemlji, iako su savladali prošlost i uspeli da pobegnu iz nje, nije sve idealno. Velikih problema imaju sa strujom i vodom. Restrikcije su stalne, ali kao što i oni sami kažu, njima to ne pada teško, decenije treninga su učinile svoje.

Pogrešna slika

O Kosovu ne žele da pričaju, koliko god ja pokušavao da “iščeprkam” bar nešto. Sem kratkog odgovora, da ne vole da dolaze u Drač, jer u Draču ima mnogo onih sa Kosova, nisam uspeo više da saznam. Ali akohol čini čuda, na žurci su se raspričali. Albanija je zemlja koja želi u Evropu, ali ih Evropa ne voli, kažu zbog “albanske mafije”. Tu su mi objasnili da je albanska mafija, mafija sa Kosova, koju Evropa poistovećuje sa Albanijom, što njima smeta, jer im je to “glavna kočnica”.

Zaista je to čudno, Albance sa Kosova ne prihvataju Albanci iz Albanije, kao što i mi u Srbiji ne volimo Srbe sa Kosova.

Surova realnost

“Videla sam jednog političara, nećete verovati koga?”, sa ushićenjem govori devojčica od desetak godina svojim roditeljima na beogradskom aerodoromu, “ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića”.

“O, da. Vratio sam se, ovo je ipak Srbija”, kažem sam sebi.

Evroregioni, brend Saveta Evrope

Povezivanje pograničnih gradova Balkana šansa za razvoj i ulazak u Evropu

Evroregioni, brend Saveta Evrope

Udruživanjem do cilja

“Tokom poslednjih nekoliko godina, sve zemlje istočne i jugoistočne Evrope su se ili učlanile, ili su na pragu učlanjenja u evro-atlanske strukture i institucije” kaže šef misije OEBS-a u SCG Mauricio Masari. Brzo širenje Evropske unije pravi duboke promene evropske političke mape. Ove promene, ne samo da čine okvir buduće stabilnosti i bezbednosti, već i pospešuju vladavinu prava, ljudska prava i socio-ekonomski prosperitet u Evropi.

Pridruživanje Evropskoj uniji jedan je od retkih ciljeva za koji postoji saglasnost celokupne javnosti u Srbiji. Naravno, ne teže svi Evropi iz istih razloga. Jedni očekuju da će ulaskom u Evropu, biti rešeni svi ekonomski problemi, drugi se nadaju da ćemo tako postati deo zajednice koja se zalaže za primenu nekih osnovnih vrednosti.

Kako situacija sada stoji, EU je za nas samo daleki san.
Međutim, za zemlje koje su ostale van Evropske unije, posebno za zemlje na Balkanu povezivanje u evroregione predstavlja jedinu šansu.

Iako je povezivanje prigraničnih regija u Evropi počelo još pre sto godina, mi i u tome kasnimo. Prvi evroregioni u koje su uključeni naši gradovi i opštine počeli su da se formiraju tek pre nekoliko godina.

Rezultat tog povezivanja su već formirani evroregioni: Evrobalkan (ranije Niš-Sofija-Skoplje), Dunav 21, Dunav-Kiriš-Mureš-Tisa, Drina-Sava-Majevica…

Cilj formiranja ovih regiona je omekšavanje granica i unapređenje privrede.
Formiranje evroregiona podstiče i Evropska komisija finansiranjem odobrenih projekata, ali i kroz logističku podršku.

“Takvo povezivanje je zapravo jedan od načina da se dostigne nekadašnji nivo razmene među zemljama ovog regiona, koji je u međuvremenu opao najviše zato što je ceo region godinama bio politički nestabilan. Ulazak u evroregion daje šansu i zemljama koje nisu članice EU da od nje mogu dobiti novac, naravno, pod uslovom da se predlože kvalitetni projekti” kaže Nađa Skenderović, iz Kancelarije Saveta Evrope u Beogradu.

Proces formiranja regiona Niš-Sofija-Skoplje (Evrobalkan), prvog i najvećeg evroregiona kod nas, počeo je na inicijativu gradonačelnika ovih gradova, uz aktivnu podršku Instituta „Istvest“ i Saveta Evrope.

Nikola Šobot iz Fondacije Evrobalkans kaže da je jedan od rezultata povezivanja ovog regiona, koji obuhvata više od šest miliona ljudi, održavanje ekonomskog foruma Sofija-Skoplje-Niš koji je velikom broju preduzeća iz pograničnih regiona sve tri zemlje pružio priliku da predstave svoje delatnosti, razmene iskustva iz stručnih oblasti i intenziviraju međusobnu saradnju.
On naglašava da su političari bili najveći protivnici formiranja evroregiona.

To su shvatili kao pokušaj promene granica i stvaranja novih država. Prema njegovim rečima, to je daleko od istine. U suštini, smisao formiranja regiona je lakše dobijanje novca, odnosno lakše konkurisanje kod EU sa kvalitetnim projektima. Šobot kaže da će EU svakako lakše dati novac kada sa jednim projektom konkurišu dve ili tri države, jer to predstavlja pomoć tim zemljama, koje ulaskom u evroregion pokazuju da shvataju njegovu, ali i poentu Evropske unije, a to je nestajanje granica.

Perspektiva regionalizacije Srbije

Srbiji predstoji donošenje novog republičkog Ustava. Predlozi za novi ustav Srbije
sadrže lepezu različitih rešenja za buduću teritorijalnu organizaciju države zasnovanih na
konceptu decentralizacije - na širokim ovlašćenjima lokalne samouprave, jačanju
političke autonomije, regionalizacije.

U ovom trenutku postoji dosta široka saglasnost među političkim i akademskim krugovima o potrebi ustavnog preuređenja Srbije, pa i o regionalizaciji. Međutim, problem je u tome što ne postoji saglasnost oko prirode regionalizacije. Do sada je obelodanjeno nekoliko, donekle sličnih, pristupa mogućoj regionalizaciji Srbije.

Od studije akademika Miodraga Jovičića koja je kritikovana kao ustavotvorna podrška nacionalističkom konceptu stvaranja "velike Srbije" koji bi obuhvatio tzv. srpske zemlje preko Drine i Save, pa do studije Centra za ljudska prava, koja polazi od definicije Srbije kao države građana koja je organizovana na načelu široke decentralizacije.

Međutim politikolog i profesor Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu, Jovan Komšić hvali poslednji predlog Ustava Demokratske stranke Srbije, kao predlog koji daje veliku slobodu lokalnoj samoupravi, a takođe se svodi na podelu Srbije na regione.

Regionalizacija koja bi bila usklađena sa demokratskom praksom bi, svakako, trebalo da se zasniva na pravu lokalnih vlasti da se udružuju. Evropska Povelja o lokalnoj samoupravi kaže da su “lokalne vlasti ovlašćene, u vršenju svojih funkcija, da sarađuju i da, unutar zakonskog okvira, formiraju asocijacije sa drugim lokalnim vlastima da bi sproveli zadatke od opšteg interesa”.
Pravo na udruživanje predstavlja dobru osnovu iz koje bi se mogla izvesti buduća regionalizacija Srbije.

Regionalizacija bi dakle trebalo da se izvrši odozdo na gore, a ne obrnuto. Do regiona u Srbiji bi trebalo da se dođe na osnovu želje opština da se udružuju. Tamo gde više opština pokaže volju da se udruži u region, one će na osnovu prava na udruživanje to moći i da urade i tako pokažu gde bi region trebalo prirodno da se uspostavi. Ustavnom reformom potrebno je samo urediti maksimalni stepen autonomije koji regioni mogu da imaju. Prednosti ovakvog načina udruživanja su u tome što se građanima omogućuje da preko organa lokalne samouprave odluče o karakteru i obimu regionalne saradnje - o tome kom regionu žele da pripadaju i koji poslovi treba da se obave na nivou regiona.

Evroregioni u Srbiji

Niš je prvi grad u Republici Srbiji koji je počeo da testira koncept regionalizacije, i to
prekogranične. Naime, u oktobru 2002. godine održana je konstitutivna skupština prvog
balkanskog evroregiona između tri grada tri susedne države: Niša (Srbije), Sofije (Bugarske) i Skoplja (Makedonije).

Ovaj evroregion obuhvatio je 80 gradova i opština koje gravitiraju ka ova tri grada i čiji je cilj da organizuju i koordiniraju aktivnosti prekogranične saradnje u oblasti ekonomije, ekologije, kulture, nauke i obrazovanja.

Podstaknuti od zapadnih zemalja, kao i od strane Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, u budućnosti će se, putem ovakvih evroregiona, uspostavljati i razvijati prekogranična saradnja između balkanskih država. Visoki zvaničnici evropskih integracija javno izražavaju spremnost za operativnu i finansijsku pomoć evroregionima na Balkanu, od kojih se očekuje da pripreme jasnu strategiju i konkretne projekte.

Ni na nebu, ni na zemlji

Na konferenciji za novinare čelnika Brčko distrikta, kojoj su prisustvovali novinari većine beogradskih redakcija, svi su govorili isto. I Mirsad Đapo, gradonačelnik Brčkog i Anto Basić, predsednik Skupštine ovog regiona i Brano Jovičić, koordinator Vlade Distrikta.
“Evroregionalizacija može da neutrališe sve negativne posledice rata, a najbolji dokaz za to je Brčko district”, njihova je osnovna poruka, koju su poslali sa te konferencije.

“Brčko District” je zvanično formiran 8. marta 2000., godinu dana posle strane arbitraže ovim gradom. Distrikt je formiran na teritoriji bivše opštine Brčko, gde se 48 odsto (uključujući i grad Brčko) nalazi u Republici Srpskoj, dok je 52 odsto teritorije distrikta u Federaciji Bosne i Hercegovine.

Iako u Federaciji postoje dva entiteta, Brčko ima određeni stepen autonomije, pre svega u finansijskom smislu, baš zbog statusa distrikta koji ima, a što nimalo nije po volji čelnim ljudima Federacije.
Jedna od posebnih zanimljivosti Brčkog je i ta što je celo područje demilitarizovano, te su svi mladići oslobođeni služenja vojnog roka.

Na osnovu zadnjeg popisa stanovništva iz 1991. godine na teritoriji opštine Brčko je živelo 45 odsto Bošnjaka 25 odsto Hrvata, 20 odsto Srba i šest odsto Jugoslovena.
Danas, njima nije dozvoljeno da urade popis stanovništva. Međutim, među sobom vrlo dobro znaju , ko je šta po nacionalnosti. Dovoljno je kažu, da neko progovori, pa da bez greške utvrde da li je Srbin, Bošnjak ili Hrvat.

Međunacionalni sukobi su ovde veoma retki, a poslednji koji im je ostao u pamćenju je od pre mesec dana, kada se u Beogradu igrala kvalifikaciona utakmica za odlazak na Svetsko prvensto u fudbalu, između Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Srbi su navijali za SCG, iako žive u Federaciji, što Bošnjacima nije odgovaralo.

Sutradan po završenoj utakmici, dok su sređivali polupane izloge, gledali su se i, kako sami kažu smejali jedni drugima, dovikujući “Kakva utakmica, a!”
Prema nezvaničnim podacima, trenutno u distriktu živi 40 odsto Srba, 40 dosto Bošnjaka i 20 odsto Hrvata.

To je i “ključ”, na osnovu kojeg se vrši vlast na teritoriji ovog regiona, 4:4:2.
Na vlasti je koalicija levo orijantisanih stranaka, a čine je i srpske i hrvatske i bošnjačke stranke. Ipak, kako kažu novinari iz Brčkog, pravu vlast ima supervizor Suzan Džonson, pomoćnik Pedija Ešdauna. Prema njihovim rečima i srpski i bošnjački i hrvatski političari su samo maska.

Mada se može steći utisak da, zbog toga što je pod međunarodnim protektoratom, u Brčkom nema netrpeljivosti među pripadnicima različitih nacija, grad je jasno podeljen. Vrlo dobro se zna u koje lokale odlaze Srbi, u koje Hrvati, a koji pripadaju Bošnjacima.

Preko takvih i drugih “sitnih” stvari se olako prelazi, baš zbog toga što nema sukoba na nacionalnoj osnovi. Brčko ima 15 osnovnih i četiri srednje škole u koje ravnopravno idu pripadnici sve tri nacije. Odeljenja su pomešana i strogo se pazi da ne budu čisto srpska, bošnjačka ili hrvatska.

“Vidiš, u Srbiji je Srbin glava, a u Hrvatskoj Hrvat. Bosna ti je troglavo čudovište i to je osnovni problem, kaže jedan od bošnjačkih novinara.

“Ovde imaš tri istine, tri pozicije, zavisi sa kim pričaš, nastavlja on. I zaista, do skoro su učenici u osnovnim školama u Brčkom učili, (zavisi koje su nacionalnosti), da je njihova domovina Hrvatska ili Srbija.

“Samo Bosne nema. Sada je drugačije, jedina razlika je u jednoj reči, koja znači isto. Hrvati uče da im je Bosna i Hercegovina domovina, a Srbima je država.

Protekle nedelje, kada sam bio u Brčkom, odigravale su se i Pozorišne svečanosti profesionalnih pozorišta BiH, inače tradicionalna manifestacija. Sve bi to bilo u redu, kada bi Brčko imalo pozorište, makar i amatersko, ali nema. Nema čak ni pozorišnu salu, već se predstave igraju u Domu kulture, ipak to njima nimalo ne smeta i sala je svako veče puna.

“Brčko distrikt ti je veštačka tvorevina, uostalom kao i cela Bosna i dok bude bilo para, ona će trajati, zaključio je naš razgovor jedan od novinara iz Brčkog.

Photographie

Oldtimer and nature

„Vazduhom hlađena strast“ Mladenovac 07
Još jedna uspela manifestacija
Veliki broj automobila i učesnika obeležio ovogodišnju „Bubijadu“

Ponosne i smele, stajale su u kolonama u ulici i na platou ispred Sportskog centra. Gorde poglede upućivale su svojim, pojedine „buljavim“ farovima, kao očima, gledajući da se dopadnu mnogobrojnim posetiocima.

Još ponosniji vlasnici ovih lepotana, uzdignutih glava objašnjavali su zainteresovanima, šta je u suštini buba, folcika..., zašto je to dobar automobil, iako je proizveden pre mnogo godina, šta taj jedini dobar produkt Hitlerove nacističke Nemačke znači.

Zaista, sa velike udaljenosti se videlo da ovi autmobili njihovim vlasnicima predstavljaju mnogo više od pukog prevoznog sredstva. Ne, to nije zbog toga kako su oni bili sređeni za taj dan, oni su takvi, uparađeni svakodnevno. To se jednostavno videlo više u očima vlasnika buba, nego na samim automobilima. Jasno je bilo vidljivo da „žive za svoje bube“.

Iako su oni ljubitelji starih automobila, takozvanih oldtajmera, nimalo ni im nisu strane ni nove tehnologije. Druženje započeto u petak, prošle nedelje, nastavljeno je na mnogobrojnim internet forumima. Naime, svako od njih je član ne samo jednog, već nekolikih foruma, što u zemlji što u inostranstvu.

Trenutno u Srbiji, kažu, okupljaju se, upravo na forumu domaćina manifestacije „Vazduhom hlađena strast“ Miladina Radovanovića, koji se nalazi na sajtu posvećenom manifestaciji na adresi Bubijada Mladenovac

Što se inostranstva tiče, tu su mogućnosti znatno veće, ali najpopularniji su forumi u susednoj Hrvatskoj, kao i u Sloveniji. Tu razmenjuju savete, govore o novim projektima koje imaju u planu, postavljaju pitanja…

I ove godine je, kao i prethodne bio prisutan veliki broj posetilaca iz inostranstva. Kao i uvek po broju su prednjačili Slovenci, dok su ih Hrvati, Makedonci i Bosanci pratili u stopu. Ali među njima nacionalnost i nije toliko bitna, bitna je samo ljubav prema “bubi”. Tako je najčešća tema razgovora, kako na skupu, tako i onog “virtuelnog” bila upravo “buba” i problemi vezani za nju.

Svakome će preporučiti ovaj auto, naravno ukoliko u sagovorniku osete onu, kako oni kažu „žicu“, odnosno ukoliko vide ljubav prema ovom jedinstvenom automobilu.

„A ako te virus zvani buba slučajno uhvati, teško je izlečiti se, veruj mi“, kažu kroz smeh. Mada oni stariji sumnjičavo vrte glavom, ipak potvrđuju.

Jedna od osnovnih odlika ovog skupa je i to što većinu učesnika čine mladi, neki znatno mlađi od svojih ljubimaca. To je starijima posebno drago, koji sede sa strane i razgovaraju, kako ove godine ima mnogo boljih modela, kako je „onaj mali sa kačketom“ prošle godine bio samo posmatrač. Sada je ponosni vlasnik bube, drugi je kupio tri školjke i trenutno ih sređuje...

„E, to ti je taj „buba virus“ koji kada uhvati ne pušta,“ kažu.

Buba je jedan od najcenjenijih i najprepoznatljivijih automobila svih vremena. Proizveo ga je nemački Volkswagen, a zahvljujući svom specifičnom izgledu, zvuku i pouzdanosti dobio je status kultnog automobila.

Zbog toga ne treba da čudi sve veća popularnost ovog oldtajmera i sve veći broj mladih na mnogobrojnim skupovima ljubitelja ovog automobila.

Skup u Mladenovcu je protekao u najboljem mogućem redu, dolazak gostiju sa strane je organizovan u petak, „domaći“ su došli u subotu, pravo pred Sportski centar. Odatle su u koloni prošli ceo grad i otišli na Kosmaj, gde je organizovana vožnja spretnosti.

Nakon kraćeg boravka na Kosmaju i upoznavanja ove predivne planine, učesnici su pod pretnjom kišnih oblaka, koji su se nadvili nad planinom u roku od pet minuta, sišli u grad, gde je organizovana dodela priznanja.

U toku večeri druženje je nastavljeno rok koncertom u Sportskom centru, a u nedelju su gosti napustili Mladenovac i više nego zadovoljni.

Inače, Odlukom odbornika SO Mladenovac izložba automobila sa vazdušnim hlađenjem motora je ustanovljena kao stalna manifestacija opštine Mladenovac.

Izložba se organizuje i održava pod nazivom «Vazduhom hlađena strast-Mladenovac» i takmičarskog je karaktera.

Pobednici skupa “Vazduhom hlađena strast Mladenovac 2007”

Najbolja Buba proizvedena do ’59. Tomislav Djordjević, Rača Kragujevačka

Najbolja Buba proizvedena od 59 do 67 Aleksandar Zdravković, Beograd

Najbolja Buba proizvedena posle 67 Željko Šmakić, Sevojno

Najbolja Buba kabrio Sait Hadžić, Beograd

Najbolji Bus Milan Miletić, Obrenovac

Najbolji Trajk Dragan Frankulović, Pančevo

Najbolja konverzija ili Bagi Pedja Stojanović, Kozarska Dubica

Najbolji Type 3 ili 4 Miodrag Agović, Starčevo

Naj ekipa skupa Hrošč klub, Ljubljana, Slovenija

Najstariji auto na skupu Verko Mihajlović, Kruševac

Najstariji učesnik skupa Milan Obradović, Čačak

Najmladji učesnik skupa Maja Miletić, Obrenovac (kao prošle godine)

Najudaljeniji učesnik skupa Odar Primož, Koper, Slovenija

Pobednik u ispitu tačnosti Mišo Končar, Kozarska Dubica

“Najšaramantnija” ekipa skupa Kafer klub, Sombor

Buba, Kafer, Beetle ili Bug je auto sa vrlo zanimljivom istorijom. Sve je počelo za vreme mračne vladavine Nacional socijalističke stranke Nemačke. Na otvaranju Berlin Motor Show-a 1933. godine, Hitler se prvi put obratio naciji kao nemački Firer i obećao da će uskoro svaka prosečna radnička porodica imati auto.

Godinu dana kasnije Adolf Hitler je naručio od Ferdinanda Porschea nov, mali “narodni auto”, kako mu i samo ime kaže “Volkswagen”.

Uslovi su bili sledeci: tezina od 650 kg, brzina 100 km/h sa 24 KS. Zahtevano je i da hladjenje motora bude vazdušno, a maksimalna potrošnja nije smela da predje sedam litara goriva na predjenih 100 km. Takodje, konstrukcija ovog automobila je morala biti jeftina, tako da ciljna grupa, običan svet, može sebi priuštiti ovaj auto.

Volkswagen je predstavljen 1938. godine. Auto je izgledao okruglasto i stoga je dobio nadimak Buba.

Prvi prototipovi koristili su dvotaktni dvocilindrični motor koji nije zadovoljavao specifikacije te je umesto njega Porscheov inženjer Frantz Reimspiess razvio četvorotaktni četvorocilindrični boxer motor čiji se osnovni dizajn koristi u svim Bubama do danas.

Proizvodnja je počela u fabrici u Volfsburgu, gradu nastalom tridesetih godina specijalno za radnike nove fabrike. Ubrzo nakon otvaranja počeo je Drugi svetski rat i pogon Volkswagena se pretvara u fabriku vojnih vozila. Tada su nastala tri dodatna modela: Kubelwagen, Kommandeurswagen i Schwimmwagen.

Po završetku rata, engleska komanda je obnovila Volkswagenovu proizvodnju u ostacima Volfsburške fabrike.

1953. godine jedna od karakteristika Bube nestaje, čuveno podeljeno zadnje staklo zamenjeno je ovalnim, a godinu dana kasnije Buba je dobila još jedan motor. Ovalni prozor nije trajao dugo i već 1957. godine je zamenjen većim četvrtastim prozorom.

U to vreme Buba je imala medjunarodni uspeh. VW je gradio nove fabrike za sklapanje širom sveta. Milioni Buba su prodati, ali sjaj je tek predstojao.

S kraja šezdesetih Buba je radikalno unapredjena. 1965. godine Buba dobija nov motor, a model iz 1967. je poznat kao jedan od najboljih ikada napravljenih.

Sedamdesetih Buba polako stari, konkurentske kuće predstavljaju nove, moderne i bolje modele od Bube. VW prestavlja svoje nove modele, primeri su Karman Džija (Karmann-Ghia) i vrlo praktican Volkswagen Transporter. Ovi modeli su bili vrlo uspešni, ali ostali novi VW modeli nisu mogli dostići njihove uspehe.

Buba je promenjena ponovo, i to drasticno. Da bi se ugradio nov, Mekfersonov (McPherson), sistem ogibljenja Buba je morala biti ponovo oblikovana. Postala je šira. Ali, sve ovo nije pomoglo Bubi. Kada je predstavljen Bubin naslednik, Golf, ona biva napuštena.

Jubilarna godina Bube je 1981. jer je 16. maja te godine proizvedeno 20-milionito vozilo.

Poslednja serija Buba je 30.07.2003. iz VW-ovih proizvodnih pogona u Puebli u Meksiju, u broju od 3000 primeraka. Prodavana je po ceni od 84,000 Meksičkih pesosa, što je iznosi blizu 8,000 američkih dolara.

Gallery