Virtuelna vlast

Pripreme za put ne traju dugo, bar kod mene. Nikada mi to nije predstavljalo problem. Izluđivale su me devojke koje su se za izlazak u grad spremale po sat vremena.

Varijanta, ona otvori vrata, vidi da sam u majci, farmericama i starkama, pusti me u stan i nakon sat vremena izađe kao da je krenula na venčanje, gde je bar kuma, ako ne i sama mlada.

Naravno onda sledi prigovor.

„A zašto si ti u starkama i tim izbledelim farmericama.“

„Samo izbledele i nosim i, farmerice i starke, a koji se ti moj spremaš kao da ideš na maturu, kada idemo samo do grada, na piće?

I naravno tu obično dođe do žestoke svađe i ... Kraj.

Tako je i sa putovanjima, u stanju sam da se za pet minuta spremim za odlazak na more primera radi, s tim što tih pet minuta mora biti bar dan pre odlaska. Volim na vreme da se spremim. Tako da ranac, ranac ne putna torba, ili ne daj Bože kofer stoji na podu i kada dođe vreme za polazak, samo ga stavim na leđa i pravac stanica.

                                                            *

 „Hoćeš li samnom na Kosovo, idemo u Gračanicu“, pitala je. Bili smo skoro, sećam se vrlo dobro putovanja, ali sam jednostavno odbio.

„Zašto?“

„Ma baš me briga za Kosovo, ova zemlja ima mnogo većih problema od Kosova,“ odgovorio sam umoran i neispavan.

„Pa da, to što ne možeš da dobiješ vizu je mnogo veći problem od stanja na Kosovu,“ počela je da viče.

„Stvarno neki put ne mogu da te shvatim,” nastavila je sa galamom, a ja sam je sanjiv gledao i dalje bez snage da bar progovorim.

„Ne može gospodin da putuje, mrzi ga da stoji u redu ispred ambasade, tačno to je mnogo bitnije od ljudi na Kosovu.“

„’Alo ja nemam nikoga dole,“ odgovorih i istog trena ujedoh sam sebe za jezik, jer da nisam ja to uradio, učinila bi ona. Samo što se ne bi zadovoljila laganim ugrizom, otkinula bi ga. Sva krvava u licu bi me posmatrala kako ležim bespomoćan i smejala se, dok bih se ja gušio i pokušavao da progovorim uz pomoć patrljka od jezika u svojim ustima.

„Kada će prestati ove vrućine,” pomislio sam u trenutku, gledajući u njene oči koje su sevale mržnjom.

„Pa nemam ni ja nikoga dole više Aleksandre, ali nisam imala ni u Hrvatskoj, Bosni pa mi je bilo žao tih ljudi. Čovek sam,“ video sam da je ovo bio jedan od onih dana, kada je bila spremna za svađu, pa sam odgovorio:

„E pa ja nisam.“

„Znam to vrlo dobro i to već duže vreme,“ rekla je i izašla iz sobe.

„Kosovo je već nezavisno,“ mumlao sam sa glavom na jastuku.

„Nije.“

                                                            *

Znao sam da spoljašnje temperature koje su već danima preko 40 stepeni u hladu ne mogu doneti nikakvo dobro. Ležao sam u krevetu, bez volje i snage da ustanem.

Već noćima ne spavam. Izađem na terasu i, usled nedostatka dnevne vreline zapalim cigaretu i tako do zore. Kako sunce počne da se pomalja, gasim cigaru, praznim punu pikslu i spuštam roletne.

                                                            *

 „E super, nema vode,“ kažem sam sebi.

„Što mi nisi rekla da nema vode, derem se iz kupatila, besan što ne mogu da se istuširam.

„Što, misliš da se deca u Prizrenu tuširaju po pet puta dnevno kao ti?“ odgovorila je ironičnim glasom.

Gledam je i ne mogu da verujem.

„Pa dobro bre, misliš li da je Koštunici i ostalim političarima stalo do tog sirotog naroda dole na Kosovu? Da njih interesuje što oni žive kao u rezervatu, da ne kažem logoru. Što ni u prodavnicu ne smeju da izađu sami, bez pratnje KFOR-a.

Misliš li da srpski političari osećaju strah roditelja sa Kosova kada pošalju decu u školu i njihovu zebnju kada dođe vreme za povratak. Ne, ne plaše se oni kada će se njihovo dete vratiti, već da li će uopšte doći kući.

Njihov život i njihovi problemi ih nimalo ne interesuju. Da ih interesuju otišli bi dole kod njih, jer Kosovo, kako ti reče nije nezavisno.“

„Super, jesi li završio današnje političko predavanje o zlu koje donose aktuelna Vlada i političari?“

Videlo se da je bila ljuta, a kada je ljuta, onda je ironična.

„I kakve vize pominješ, kada vrlo dobro znaš da nemamo novca za putovanja. Mislim na prave probleme koje ova zemlja ima. Na korupciju, nezaposlenost...“

Tu me je prekinula pitanjem:

„Ti stvarno nećeš s nama na Kosovo?“

„Ne.“

Okrenula se i otišla u kuhinju. Video sam preko njenog ramena da je nosila šolju nes kafe. Na frižideru je stajala flaša sa vodom. Kao da je htela da mi poruči da napravim sam.

„I hoću,“ kažem u sebi.

„Koliko sam puta pravio sam nes, hladni, topli, sa.., bez... ma sve što treba. Ako ćeš da teraš inat, zajebala si se, samo da znaš.“

                                                            *

Okrenuo sam se da nađem daljinski od linije kako bih pustio radio. Svakako mi ovog jebenog jutra nedostaju Gorica i Dragan i njihova emisija „Dizanje“, kako bih se bar malo nasmejao. Onako savijen, tražeći daljinac sam primetio njenu ruku uperenu ka zidu. Osmehnuo sam kad sam u tom trenutku čuo pisak klima uređaja.

„Samo da znaš da dole nemaš klimu,” rekoh joj zajedljivo.

„Jebi se skote.“

„Samo mi jedno reci, da li ćeš i dalje tvrditi kako ja ne idem na Kosovo s tobom zbog toga što mislim da su vize potrebnije ovom narodu nego Kosovo, ili želiš da čuješ šta stvarno imam da kažem?“

„Jebi se skote.“

                                                        *

Mislio sam da se možda više neće vraćati, još kada sam na vratima kasno popodne video njenu najbolju prijateljicu, kroz glavu mi je proletelo da je možda samo došla po njene stvari.

Dok sam otvarao vrata video sam i nju kako se penje uz stepenice.

„E jebiga..“ prođe mi kroz glavu.

Pojačanje u vodu prijateljice se uvećavalo. Za kratko vreme su u stan došli još neki naši poznanici. Zbunjen sam ih gledao. “Kakve oni veze imaju s Kosovom?”

Brzo sam shvatio, nisu oni nimalo zabrinuti za „južnu srpsku pokrajinu“, koliko znam nisu hodočasnici. Naprotiv, većinu čine ateisti. Oni su samo željni jebene avanture na plus 40 stepenu u ovom jebenom Beogradu i u još jebenijoj Srbiji.

Njima je do Kosova stalo kao i političarima, samo na rečima. Na delu su bili malo slabiji.

                                                                *

„Aleksandar neće ići s nama. On misli da je Kosovo nezavisno i da mi samo gubimo vreme,“ rekla je u jednom trenutku. Bio sam u susednoj prostoriji, nisam hteo da im smetam, jer priča o Counteru uživo i kako bi bilo dobro da se malo zapuca, meni ne ide u glavu, kao normalna priča među osobama koje idu u manastir.

Znam da većina njih igra paintball, ali otprilike ne shvataju da se na Kosovu ne igra kuglicama, već pravim mecima. Shvatam ja, to adrenalin radi, ali...

„Ja ne mislim, već tvrdim da je Kosovo sada nezavisno, a reći ću suprotno kada svi zajedno budemo mogli da odemo u Đakovicu, isto onako kao što sada možemo do Kragujevca ili Sombora, Subotice, Bačke Palanke…,” rekao sam sa vrata.

Ućutali su.

                                                            *

Političarima je stalo da pričaju o Kosovu u Srbiji i ovo što oni rade je samo priča. Razlog je jednostavan, to je priča za narod koji je ovde, a koji je znatno veće glasačko telo, nego Srbi na Kosovu.

Baš tim običnim glasačima treba nametnuti uverenje da je virtuelna vlast nad Kosovom, za koju se bore i oni i Albanci, a u suštini ne pripada nijednima ni drugima, u „našim“ rukama.

Napisano i objavljeno 2007. godine