Moji su uvek bili tu pored, da se ne izgubim

Nakon što smo spakovali vreće, polako sam dolazio svesti. Prošlo je nekoliko minuta od pola pet, zbunjeno sam gledao oko sebe, jer ionako nisam spavao celu noć. Ne zbog vreće, već zbog nekog lika koji je bio u istoj prostoriji, ali je hrkao kao ... Toliko je spavao da niko nije mogao da ga probudi.

Da, tako je počelo moje prvo planinarenje. Izbacio sam stvari napolje i spakovao u auto.

Vreme napolju je bilo kao u mojoj glavi, nekako tmurno. Kiša samo što nije i bio sam u pravu. Sve vreme oblaci su nas pratili i neka sitna kiša, koja je kako smo se približavali vrhu, postajala sve jača.

Ali, ni hrkanje, ni to što nisam spavao te noći, ni ta kiša, me nisu pokolebali, da ostanem u društvu planinara i naučim neke osnovne stvari.

Ovo je kratka priča sa Golijske transverzale i vrha Smrdljuč (1.579 m), mog prvog, zvanično osvojenog vrha, sa „ono sa knjižicom je l’ te?“

Bilo je toga i ranije, bez te knjižice, ali to se ne važi.

Nikoga nisam poznavao sem Njuke, čoveka u čijim fotkama možete da uživate i Nikole, koji je već u 4 i 30 rano u zoru ljuštio drugo kuvano jaje.

Čovek je bio u pravu, njegovi saveti su dosta doprineli tome i pomogli mi da savladam stazu, dugu čini mi se 26 ili 27 kilometara, što je za mene u tom trenutku bilo nemoguće.

Bar sam ja mislio. Mada je Njuka govorio da je sve u glavi i da čovek može mnogo više nego što misli, ali... Rešio sam da pokušam.

Hteo sam sebi da dokažem da mogu da izdržim. Sedeo sam u kancu tri godine, u banci na najgorim poslovima, gde je jedini pokret bio pokret ruke sa mišem. Ostajao sam vrlo često do kasno tako da o nekom vežbanju nije bilo ni reči. Pored svega toga, nepravilna ishrana, brza hrana, počev od girosa, pa do Kineza... Novi Beograd je to, svega ima.

Sve, ili masno, u ulju, ili pohovano, a kilogrami se talože i talože. I sve ode u taj takozvani šlauf, tako da sam jedno vreme na svojim 176 centimetara imao čak 85 kilograma.

Branko mi je pored ostalih, koji su mi govorili o osnovnim stvarima koje treba da znam, govorio i o pečurkama, ishrani u prirodi, što je i bio jedan od razloga zašto sam nastavio da se bavim trekingom.

Autobusima smo od Studenice išli do Savošnice, odakle smo morali pešice.

Obišli smo Donju i Gornju Savinu isposnice i tu je bio kraj lakše staze. Pošto nisam osetio ništa, rešio sam da nastavim.

Samo su me pogledali i pitali: „Ti odlučuješ?“

Nakon kraćeg odmora, odlučio sam i uputio se sa ostalima, planinom Čemerno, ka vrhu Smrdljuč. Za mene novog u ovom sportu, ili stilu života (postoje različita tumačenja), postojale su svakolike teškoće, plus kiša, koja je padala, ali i magla, koja me je zbunjivala. Na sreću ovi moji su uvek bili tu pored, da se ne izgubim.

Na kraju kada je obrnut ceo krug, odvede mene Nikola do kuhinje:

„Sada ide najlepši i najbolji deo planinarenja, pasulj i verovatno kupus salata.“ „Pasulj“, razmišljam ja.

„Ko da mu odoli?“, posle pređenih 25 kilometara, i to vruć dok mi sipaju u tanjir.

Photo by Njuki