Bilo je dovoljno preći samo „Pavlovića most“ i videti razliku. Zelenilo je u potpunosti zamenilo dosadnu i sivu vojvođansku ravnicu, a kada sam stigao u Bijeljinu shvatio sam da sam ne samo u drugoj zemlji, već u drugom svetu. Sam centar grada sa zelenim drvoredima koji se pružaju unedogled i potpuno čistim ulicama, bez papirića i sa ispražnjwenim kontejnerima, davali su mi jednu sasvim novu sliku o Bosni, sliku koju nisam imao pre dolaska u Federaciju..
Ali to je bilo samo u centru. Brzo sam shvatio da je Bijeljina jedan od arhitektonski najnesređenijih gradova u kojima sam ikada bio, jednostavno je ceo grad bio divlje naselje.
Moj krajnji cilj bila je Tuzla, ali pošto od Beograda ne postoji direktna linija, morao sam da presedam u Bijeljini, odakle sam morao da idem taksijem
Taksista je bio veoma pričljiv, a pošto nisam bio sam već su samnom bili jedan Makedonac i jedan Albanac, njegov mercedes je u to trenutku bio, kako je rekao prava „Juga u malom“.
Taksista je pričao i pričao...Ggovorio je o fudbalu, ženama, sve dok se na kraju nije dokačio svoje, kako mi se čini omiljene teme, politike. Uporno govorio da je postojao jedan rat, što mi u početku nije bilo jasno, ali sam kasnije shvatio da je on pod pojmom „jedan rat“ obuhvatio sve ratove, od Slovenije pa sve do Kosova.
„U tom ratu najgore su prošli Srbi i, mi“, dodao je posle kraće pauze, „a da ti pravo kažem uopšte mi nije jasno zašto se u Bosni i ratovalo“.
Smatrao je da su svi ljudi isti, rekavši da je Bog jedan, ali da je tada postojalo mnogo politika.
„Nije mi jasno, ’ajde da mi imamo po tri roga, a oni jedan i da je to razlika, pa da se bijemo, ali nije. Razlike nema, svi smo isti. Pa ovde i Srbi i Muslimani imaju iste običaje, slušaju istu muziku, sve je to isto...“
Verujući da će multietičnost Bsne spasti ovu bivšu jugoslovensku republiku od rata, taksista je kao imnogi drugi završio tamo gde nije želeo, na frontu.
„Morao si da ideš, lovili su nas po gradu, tražili, čekali i samo ako te ugledaju, cap, odmah u šumu, na liniju“ žalio se sećajući se dana koje bi najradije zaboravio. A ne može.
Taksista, inače musliman, ovom prilikom nam je rekao da sutradan ide na Vaskršnji ručak kod prijatelja u Bijeljinu, koji mu je prodao stan u Tuzli, rekavši da su bili prijatelji i pre i za vreme rata.
U njegovim rečima prosto se osećala „jugonostalgija“, toliko da je u jednom trenutku, nakon male „dramske pauze“ jednostavno rekao:
„Ma nema ništa bez naše Juge, slušajte šta vam ja kažem. Mogli ste ići gde god ste hteli, niko vam ne bi reč rekao. Naš pasoš je bio zakon u svetu. Ali rat...,“ rekao je vrteći glavom.
Strahote minulog rata najbolje su se videle u mestu Simin Han, gde su mahom, kako nam je rekao taksista, živeli meštani pravoslavne veroispovesti. O tome dovoljno govori i polusrušena crkva sa čijeg krova je visio veliki metalni krst. Na spoljašnjem zidu stoji nacrtana šahovnica, a ulazna vrata u crkvu ne postoje, kao i ceo taj zapadni zid na građevini. Kroz tu ogromnu rupu, u prolazu iz automobila sam uspeo da vidim da je većina fresaka izgrabana.
„Gde ja to idem i to na Vaskrs“, pomislio sam u sebi, gledajući ne samo crkvu, već i ostale „kuće“, ako se uopšte tako mogu nazvati. U većini slučajeva sve je porušeno do temelja, ali postoje i neke građevine gde su ostale osnovne grede, koje bi trebalo, da je svojevremeno bilo sreće i pameti, da nose konstrukciju i zidove tih sada nepostojećih i avetinjskih kuća. Takve, kakve su sada, te građevine su izazivale mnogo veću jezu nego kuće srušene do temelja. Upravo pred nama na krivini su stajala tri stuba sa zidom između. Sa jednog od njih je visila greda. Videlo se da je nekada gorela.
„A ovo...“, zausti da pita moj prijatelj Toše Stojčeski, novinar iz Skoplja.
„To je nekad bila škola. Ne zna se ko ju je zapalio“, odgovio je taksista.
Zid je, videlo se, bio izbušen mecima.
„Ovde ti sada stranci daju pare, pa ko želi da se vrati oni mu naprave kuću, vidiš naprimer onu gore, ili onu tamo desno“, rekao nam je taksista pokazavši dve, tri identične kuće i naglasivši da se „pravoslavni“ slabo vraćaju i da uglavnom prodaju to zemljište koje imaju, kao i kuće.
Zaista, ono što se može videti na skoro svakoj ruševini je natpis „Na prodaju“ ili „Prodajem...“ od tog mesta pa sve do vikend naselja na ulasku u Tuzlu, koje je takođe sravljeno sa zemljom.
U toku vožnje je rekao da nije dobro to što stranci dosta ulažu u Federaciju, jer polako postaju protektorat, kao i da sve mora biti onako kako kaže SFOR.
„Jebeš takav život i tak’u državu, kada ti neko drugi komanduje i govori šta sve da radiš“, rekao je.
Pre dolaska u Tuzlu, o tom gradu sam znao samo to da se tamo nalazi velika solana, onu pesmicu „...cijela Tuzla, jednu kozu muzla...“, kao i to da je bila glavno sedište Nasera Orića u ratu. Kada sam stigao, saznao sam malo više. Tuzlaci proklinju so, jer zbog iskopina deo grada polako tone, toliko da su na zgradama jasno vidiljive pukotine. Nasera Orića niko nije ni pomenuo, a pesmica je ostala. U centru grada se nalazi spomenik kozi, koja ih je po legendi, sve othranila, pa odatle čuveni stih i vuče poreklo.
U Tuzli se inače ne poznaje da se pre nekoliko godina tu desio možda i najkrvaviji rat u istoriji Balkana. Centar grada je sređen, na sve strane se vide dizalice, a na moju primedbu da se mnogo gradi, rečeno mi je da je Tuzla možda i najgore prošla što se tiče donacija za nova stambena naselja.
Ono što je mene oduševilo je noćni život u Tuzli. Po tom pitanju ovaj grad može pravo u Evropu.
Centralne gradske ulice su zatvorene za saobraćaj i to možda u dužini od hiljadu do 1.500 metara, tako da je uveče strahovita gužva, jer se tu uglavnom nalaze ugostiteljski objekti. Karakteristika ovog grada je da svi izlaze u provod, bez obzira na godine. Na ulicama se mogu videti i devojke od dvadesetak godina i mlađe, sa feredžom na glavi, ali one su u manjini, većina devojaka je obučena, kao njihove vršnjakinje u Evropi. Po njihovoj odeći, čovek bi mogao zaključiti da je u Beogradu, ali i po svemu ostalom što smo videli, samo da nije putovanja od šest, sedam sati i ruševina u okolini Tuzle koje stoje i podsećaju na jedno nesrećno vreme, možda čak i kao opomena da se tako nešti nikad više ne desi.
Letnje bašte su postavljene, po celoj ulici i po onome što smo primetili, najkasnije oko 23 časa se sklanjaju sa ulica, kao i svi prolaznici, koji samo promene mesto. Mlađi odlaze u jednu od tri diskoteke u gradu ili u neki od noćnih klubova, a stariji u kafane, pošto samo ovi lokali imaju dozvolu da rade do kasno u noć.
Maloletnika i nije bilo nešto mnogo, ulica ih je bila puna, ali u noćnom klubu u koji smo svratili, kao i kasnije u kafani, ih nije bilo.
U kafani u kojoj smo bili nakon zatvaranja lokala u centru grada, pesme koje su pevali orkestar, ali i velika većina gostiju, pesme su koje se mogu čuti kod nas. Najveći hitovi naše popularne, folk ili narodne muzike najveći su hitovi i u Bosni.
Na povratku do hotela prošli smo pored restorana gde je „muzika“ svirala samo narodnjake. Spolja kroz prozore mogli su se videti gosti koji su igrali, ne mareći za krizu u Federaciji, koja je sve veća, kako nam je rekao taksista.
„Nema ti ovde para, samo ako je neki sajam ili ako imamo neke goste iz inostranstva može se zaraditi neka marka, ali opet ulice i kafići su puni. Tu ti se ne moremo požalit’...“, sećam se reči taksiste kada smo ga pitali kako se živi u Bosni. Kako nam je rekao, nije ništa bolje nego u Srbiji, samo što stranci ulažu mnogo više, što se i vidi po mnogobrojnim novim stambenim naseljima u gradu.
Mrtav umoran otišao sam u hotel, koji je nosio ime grada u kojem sam se nalazio.
Na moje veliko iznenađenje probudila su me crkvena zvona, jer sam videći porušenu crkvu u Siminom Hanu mislio da je i u Tuzli ista situacija.
Kada sam uključio televizor, video sam da je na FTV-u, državnoj televiziji Federacije Bosne i Hercegovine, na drugom kanalu direktan prenos liturgije iz Sarajeva, a da je na televiziji tuzlanskog kantona prenošena liturgija baš iz hrama u Tuzli. Kada sam sišao na doručak, nisam primetio da se na recepciji nalazi korpa sa farbanim jajima, sve dok mi je Toše nije diskretno pokazao. Lagano smo prešli u kuhinju na doručak, ali i tamo nas je sačekala korpa, bez razmišljanja smo uzeli jaja i seli za sto.
Za doručkom naš domaćin, asistent na Filozofskom fakultetu u Tuzli, Enes Osmančević je ljubazno odgovarao na sva pitanja. Ja sam sedeo i mirno prelistavao najnoviji broj „Dnevnog avaza“, najčitanijeg političkog dnevika u Fedreaciji i nisam mogao da se načudim koliko su ove novine pune reklama u kojima se pravoslavnim vernicima čestita praznik. Enes nam je potom objasnio da veliki uticaj na sve što se dešava u Federacji ima i SFOR i da, koliko god neki mislili, kao taksista sa početka priče, da stranci ovoj zemlji donose zlo, oni su tamo doneli mir.
A šta će biti kada odu, to će se tek videti...
"Paunov konak" predstavlja nekadašnje tipično seosko dvorište koje se sastoji od dve stare srpske kuće, od kojih je jedna stara sto godina i građena je od cigle i blata, sa krovom na četiri vode, pokrivenim starim biber crepom. U jednoj se odvijao svakodnevni porodični život, a druga je koristila kao pomoćna kuća, ekonomski objekat, odnosno za smeštaj raznoraznih poljoprivrednih alatki.
njegov račun da je to radio, osetivši na vreme razvoj seoskog turizma. 
