Evroregioni, brend Saveta Evrope

Povezivanje pograničnih gradova Balkana šansa za razvoj i ulazak u Evropu

Evroregioni, brend Saveta Evrope

Udruživanjem do cilja

“Tokom poslednjih nekoliko godina, sve zemlje istočne i jugoistočne Evrope su se ili učlanile, ili su na pragu učlanjenja u evro-atlanske strukture i institucije” kaže šef misije OEBS-a u SCG Mauricio Masari. Brzo širenje Evropske unije pravi duboke promene evropske političke mape. Ove promene, ne samo da čine okvir buduće stabilnosti i bezbednosti, već i pospešuju vladavinu prava, ljudska prava i socio-ekonomski prosperitet u Evropi.

Pridruživanje Evropskoj uniji jedan je od retkih ciljeva za koji postoji saglasnost celokupne javnosti u Srbiji. Naravno, ne teže svi Evropi iz istih razloga. Jedni očekuju da će ulaskom u Evropu, biti rešeni svi ekonomski problemi, drugi se nadaju da ćemo tako postati deo zajednice koja se zalaže za primenu nekih osnovnih vrednosti.

Kako situacija sada stoji, EU je za nas samo daleki san.
Međutim, za zemlje koje su ostale van Evropske unije, posebno za zemlje na Balkanu povezivanje u evroregione predstavlja jedinu šansu.

Iako je povezivanje prigraničnih regija u Evropi počelo još pre sto godina, mi i u tome kasnimo. Prvi evroregioni u koje su uključeni naši gradovi i opštine počeli su da se formiraju tek pre nekoliko godina.

Rezultat tog povezivanja su već formirani evroregioni: Evrobalkan (ranije Niš-Sofija-Skoplje), Dunav 21, Dunav-Kiriš-Mureš-Tisa, Drina-Sava-Majevica…

Cilj formiranja ovih regiona je omekšavanje granica i unapređenje privrede.
Formiranje evroregiona podstiče i Evropska komisija finansiranjem odobrenih projekata, ali i kroz logističku podršku.

“Takvo povezivanje je zapravo jedan od načina da se dostigne nekadašnji nivo razmene među zemljama ovog regiona, koji je u međuvremenu opao najviše zato što je ceo region godinama bio politički nestabilan. Ulazak u evroregion daje šansu i zemljama koje nisu članice EU da od nje mogu dobiti novac, naravno, pod uslovom da se predlože kvalitetni projekti” kaže Nađa Skenderović, iz Kancelarije Saveta Evrope u Beogradu.

Proces formiranja regiona Niš-Sofija-Skoplje (Evrobalkan), prvog i najvećeg evroregiona kod nas, počeo je na inicijativu gradonačelnika ovih gradova, uz aktivnu podršku Instituta „Istvest“ i Saveta Evrope.

Nikola Šobot iz Fondacije Evrobalkans kaže da je jedan od rezultata povezivanja ovog regiona, koji obuhvata više od šest miliona ljudi, održavanje ekonomskog foruma Sofija-Skoplje-Niš koji je velikom broju preduzeća iz pograničnih regiona sve tri zemlje pružio priliku da predstave svoje delatnosti, razmene iskustva iz stručnih oblasti i intenziviraju međusobnu saradnju.
On naglašava da su političari bili najveći protivnici formiranja evroregiona.

To su shvatili kao pokušaj promene granica i stvaranja novih država. Prema njegovim rečima, to je daleko od istine. U suštini, smisao formiranja regiona je lakše dobijanje novca, odnosno lakše konkurisanje kod EU sa kvalitetnim projektima. Šobot kaže da će EU svakako lakše dati novac kada sa jednim projektom konkurišu dve ili tri države, jer to predstavlja pomoć tim zemljama, koje ulaskom u evroregion pokazuju da shvataju njegovu, ali i poentu Evropske unije, a to je nestajanje granica.

Perspektiva regionalizacije Srbije

Srbiji predstoji donošenje novog republičkog Ustava. Predlozi za novi ustav Srbije
sadrže lepezu različitih rešenja za buduću teritorijalnu organizaciju države zasnovanih na
konceptu decentralizacije - na širokim ovlašćenjima lokalne samouprave, jačanju
političke autonomije, regionalizacije.

U ovom trenutku postoji dosta široka saglasnost među političkim i akademskim krugovima o potrebi ustavnog preuređenja Srbije, pa i o regionalizaciji. Međutim, problem je u tome što ne postoji saglasnost oko prirode regionalizacije. Do sada je obelodanjeno nekoliko, donekle sličnih, pristupa mogućoj regionalizaciji Srbije.

Od studije akademika Miodraga Jovičića koja je kritikovana kao ustavotvorna podrška nacionalističkom konceptu stvaranja "velike Srbije" koji bi obuhvatio tzv. srpske zemlje preko Drine i Save, pa do studije Centra za ljudska prava, koja polazi od definicije Srbije kao države građana koja je organizovana na načelu široke decentralizacije.

Međutim politikolog i profesor Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu, Jovan Komšić hvali poslednji predlog Ustava Demokratske stranke Srbije, kao predlog koji daje veliku slobodu lokalnoj samoupravi, a takođe se svodi na podelu Srbije na regione.

Regionalizacija koja bi bila usklađena sa demokratskom praksom bi, svakako, trebalo da se zasniva na pravu lokalnih vlasti da se udružuju. Evropska Povelja o lokalnoj samoupravi kaže da su “lokalne vlasti ovlašćene, u vršenju svojih funkcija, da sarađuju i da, unutar zakonskog okvira, formiraju asocijacije sa drugim lokalnim vlastima da bi sproveli zadatke od opšteg interesa”.
Pravo na udruživanje predstavlja dobru osnovu iz koje bi se mogla izvesti buduća regionalizacija Srbije.

Regionalizacija bi dakle trebalo da se izvrši odozdo na gore, a ne obrnuto. Do regiona u Srbiji bi trebalo da se dođe na osnovu želje opština da se udružuju. Tamo gde više opština pokaže volju da se udruži u region, one će na osnovu prava na udruživanje to moći i da urade i tako pokažu gde bi region trebalo prirodno da se uspostavi. Ustavnom reformom potrebno je samo urediti maksimalni stepen autonomije koji regioni mogu da imaju. Prednosti ovakvog načina udruživanja su u tome što se građanima omogućuje da preko organa lokalne samouprave odluče o karakteru i obimu regionalne saradnje - o tome kom regionu žele da pripadaju i koji poslovi treba da se obave na nivou regiona.

Evroregioni u Srbiji

Niš je prvi grad u Republici Srbiji koji je počeo da testira koncept regionalizacije, i to
prekogranične. Naime, u oktobru 2002. godine održana je konstitutivna skupština prvog
balkanskog evroregiona između tri grada tri susedne države: Niša (Srbije), Sofije (Bugarske) i Skoplja (Makedonije).

Ovaj evroregion obuhvatio je 80 gradova i opština koje gravitiraju ka ova tri grada i čiji je cilj da organizuju i koordiniraju aktivnosti prekogranične saradnje u oblasti ekonomije, ekologije, kulture, nauke i obrazovanja.

Podstaknuti od zapadnih zemalja, kao i od strane Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, u budućnosti će se, putem ovakvih evroregiona, uspostavljati i razvijati prekogranična saradnja između balkanskih država. Visoki zvaničnici evropskih integracija javno izražavaju spremnost za operativnu i finansijsku pomoć evroregionima na Balkanu, od kojih se očekuje da pripreme jasnu strategiju i konkretne projekte.

Ni na nebu, ni na zemlji

Na konferenciji za novinare čelnika Brčko distrikta, kojoj su prisustvovali novinari većine beogradskih redakcija, svi su govorili isto. I Mirsad Đapo, gradonačelnik Brčkog i Anto Basić, predsednik Skupštine ovog regiona i Brano Jovičić, koordinator Vlade Distrikta.
“Evroregionalizacija može da neutrališe sve negativne posledice rata, a najbolji dokaz za to je Brčko district”, njihova je osnovna poruka, koju su poslali sa te konferencije.

“Brčko District” je zvanično formiran 8. marta 2000., godinu dana posle strane arbitraže ovim gradom. Distrikt je formiran na teritoriji bivše opštine Brčko, gde se 48 odsto (uključujući i grad Brčko) nalazi u Republici Srpskoj, dok je 52 odsto teritorije distrikta u Federaciji Bosne i Hercegovine.

Iako u Federaciji postoje dva entiteta, Brčko ima određeni stepen autonomije, pre svega u finansijskom smislu, baš zbog statusa distrikta koji ima, a što nimalo nije po volji čelnim ljudima Federacije.
Jedna od posebnih zanimljivosti Brčkog je i ta što je celo područje demilitarizovano, te su svi mladići oslobođeni služenja vojnog roka.

Na osnovu zadnjeg popisa stanovništva iz 1991. godine na teritoriji opštine Brčko je živelo 45 odsto Bošnjaka 25 odsto Hrvata, 20 odsto Srba i šest odsto Jugoslovena.
Danas, njima nije dozvoljeno da urade popis stanovništva. Međutim, među sobom vrlo dobro znaju , ko je šta po nacionalnosti. Dovoljno je kažu, da neko progovori, pa da bez greške utvrde da li je Srbin, Bošnjak ili Hrvat.

Međunacionalni sukobi su ovde veoma retki, a poslednji koji im je ostao u pamćenju je od pre mesec dana, kada se u Beogradu igrala kvalifikaciona utakmica za odlazak na Svetsko prvensto u fudbalu, između Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Srbi su navijali za SCG, iako žive u Federaciji, što Bošnjacima nije odgovaralo.

Sutradan po završenoj utakmici, dok su sređivali polupane izloge, gledali su se i, kako sami kažu smejali jedni drugima, dovikujući “Kakva utakmica, a!”
Prema nezvaničnim podacima, trenutno u distriktu živi 40 odsto Srba, 40 dosto Bošnjaka i 20 odsto Hrvata.

To je i “ključ”, na osnovu kojeg se vrši vlast na teritoriji ovog regiona, 4:4:2.
Na vlasti je koalicija levo orijantisanih stranaka, a čine je i srpske i hrvatske i bošnjačke stranke. Ipak, kako kažu novinari iz Brčkog, pravu vlast ima supervizor Suzan Džonson, pomoćnik Pedija Ešdauna. Prema njihovim rečima i srpski i bošnjački i hrvatski političari su samo maska.

Mada se može steći utisak da, zbog toga što je pod međunarodnim protektoratom, u Brčkom nema netrpeljivosti među pripadnicima različitih nacija, grad je jasno podeljen. Vrlo dobro se zna u koje lokale odlaze Srbi, u koje Hrvati, a koji pripadaju Bošnjacima.

Preko takvih i drugih “sitnih” stvari se olako prelazi, baš zbog toga što nema sukoba na nacionalnoj osnovi. Brčko ima 15 osnovnih i četiri srednje škole u koje ravnopravno idu pripadnici sve tri nacije. Odeljenja su pomešana i strogo se pazi da ne budu čisto srpska, bošnjačka ili hrvatska.

“Vidiš, u Srbiji je Srbin glava, a u Hrvatskoj Hrvat. Bosna ti je troglavo čudovište i to je osnovni problem, kaže jedan od bošnjačkih novinara.

“Ovde imaš tri istine, tri pozicije, zavisi sa kim pričaš, nastavlja on. I zaista, do skoro su učenici u osnovnim školama u Brčkom učili, (zavisi koje su nacionalnosti), da je njihova domovina Hrvatska ili Srbija.

“Samo Bosne nema. Sada je drugačije, jedina razlika je u jednoj reči, koja znači isto. Hrvati uče da im je Bosna i Hercegovina domovina, a Srbima je država.

Protekle nedelje, kada sam bio u Brčkom, odigravale su se i Pozorišne svečanosti profesionalnih pozorišta BiH, inače tradicionalna manifestacija. Sve bi to bilo u redu, kada bi Brčko imalo pozorište, makar i amatersko, ali nema. Nema čak ni pozorišnu salu, već se predstave igraju u Domu kulture, ipak to njima nimalo ne smeta i sala je svako veče puna.

“Brčko distrikt ti je veštačka tvorevina, uostalom kao i cela Bosna i dok bude bilo para, ona će trajati, zaključio je naš razgovor jedan od novinara iz Brčkog.

Photographie

Oldtimer and nature

„Vazduhom hlađena strast“ Mladenovac 07
Još jedna uspela manifestacija
Veliki broj automobila i učesnika obeležio ovogodišnju „Bubijadu“

Ponosne i smele, stajale su u kolonama u ulici i na platou ispred Sportskog centra. Gorde poglede upućivale su svojim, pojedine „buljavim“ farovima, kao očima, gledajući da se dopadnu mnogobrojnim posetiocima.

Još ponosniji vlasnici ovih lepotana, uzdignutih glava objašnjavali su zainteresovanima, šta je u suštini buba, folcika..., zašto je to dobar automobil, iako je proizveden pre mnogo godina, šta taj jedini dobar produkt Hitlerove nacističke Nemačke znači.

Zaista, sa velike udaljenosti se videlo da ovi autmobili njihovim vlasnicima predstavljaju mnogo više od pukog prevoznog sredstva. Ne, to nije zbog toga kako su oni bili sređeni za taj dan, oni su takvi, uparađeni svakodnevno. To se jednostavno videlo više u očima vlasnika buba, nego na samim automobilima. Jasno je bilo vidljivo da „žive za svoje bube“.

Iako su oni ljubitelji starih automobila, takozvanih oldtajmera, nimalo ni im nisu strane ni nove tehnologije. Druženje započeto u petak, prošle nedelje, nastavljeno je na mnogobrojnim internet forumima. Naime, svako od njih je član ne samo jednog, već nekolikih foruma, što u zemlji što u inostranstvu.

Trenutno u Srbiji, kažu, okupljaju se, upravo na forumu domaćina manifestacije „Vazduhom hlađena strast“ Miladina Radovanovića, koji se nalazi na sajtu posvećenom manifestaciji na adresi Bubijada Mladenovac

Što se inostranstva tiče, tu su mogućnosti znatno veće, ali najpopularniji su forumi u susednoj Hrvatskoj, kao i u Sloveniji. Tu razmenjuju savete, govore o novim projektima koje imaju u planu, postavljaju pitanja…

I ove godine je, kao i prethodne bio prisutan veliki broj posetilaca iz inostranstva. Kao i uvek po broju su prednjačili Slovenci, dok su ih Hrvati, Makedonci i Bosanci pratili u stopu. Ali među njima nacionalnost i nije toliko bitna, bitna je samo ljubav prema “bubi”. Tako je najčešća tema razgovora, kako na skupu, tako i onog “virtuelnog” bila upravo “buba” i problemi vezani za nju.

Svakome će preporučiti ovaj auto, naravno ukoliko u sagovorniku osete onu, kako oni kažu „žicu“, odnosno ukoliko vide ljubav prema ovom jedinstvenom automobilu.

„A ako te virus zvani buba slučajno uhvati, teško je izlečiti se, veruj mi“, kažu kroz smeh. Mada oni stariji sumnjičavo vrte glavom, ipak potvrđuju.

Jedna od osnovnih odlika ovog skupa je i to što većinu učesnika čine mladi, neki znatno mlađi od svojih ljubimaca. To je starijima posebno drago, koji sede sa strane i razgovaraju, kako ove godine ima mnogo boljih modela, kako je „onaj mali sa kačketom“ prošle godine bio samo posmatrač. Sada je ponosni vlasnik bube, drugi je kupio tri školjke i trenutno ih sređuje...

„E, to ti je taj „buba virus“ koji kada uhvati ne pušta,“ kažu.

Buba je jedan od najcenjenijih i najprepoznatljivijih automobila svih vremena. Proizveo ga je nemački Volkswagen, a zahvljujući svom specifičnom izgledu, zvuku i pouzdanosti dobio je status kultnog automobila.

Zbog toga ne treba da čudi sve veća popularnost ovog oldtajmera i sve veći broj mladih na mnogobrojnim skupovima ljubitelja ovog automobila.

Skup u Mladenovcu je protekao u najboljem mogućem redu, dolazak gostiju sa strane je organizovan u petak, „domaći“ su došli u subotu, pravo pred Sportski centar. Odatle su u koloni prošli ceo grad i otišli na Kosmaj, gde je organizovana vožnja spretnosti.

Nakon kraćeg boravka na Kosmaju i upoznavanja ove predivne planine, učesnici su pod pretnjom kišnih oblaka, koji su se nadvili nad planinom u roku od pet minuta, sišli u grad, gde je organizovana dodela priznanja.

U toku večeri druženje je nastavljeno rok koncertom u Sportskom centru, a u nedelju su gosti napustili Mladenovac i više nego zadovoljni.

Inače, Odlukom odbornika SO Mladenovac izložba automobila sa vazdušnim hlađenjem motora je ustanovljena kao stalna manifestacija opštine Mladenovac.

Izložba se organizuje i održava pod nazivom «Vazduhom hlađena strast-Mladenovac» i takmičarskog je karaktera.

Pobednici skupa “Vazduhom hlađena strast Mladenovac 2007”

Najbolja Buba proizvedena do ’59. Tomislav Djordjević, Rača Kragujevačka

Najbolja Buba proizvedena od 59 do 67 Aleksandar Zdravković, Beograd

Najbolja Buba proizvedena posle 67 Željko Šmakić, Sevojno

Najbolja Buba kabrio Sait Hadžić, Beograd

Najbolji Bus Milan Miletić, Obrenovac

Najbolji Trajk Dragan Frankulović, Pančevo

Najbolja konverzija ili Bagi Pedja Stojanović, Kozarska Dubica

Najbolji Type 3 ili 4 Miodrag Agović, Starčevo

Naj ekipa skupa Hrošč klub, Ljubljana, Slovenija

Najstariji auto na skupu Verko Mihajlović, Kruševac

Najstariji učesnik skupa Milan Obradović, Čačak

Najmladji učesnik skupa Maja Miletić, Obrenovac (kao prošle godine)

Najudaljeniji učesnik skupa Odar Primož, Koper, Slovenija

Pobednik u ispitu tačnosti Mišo Končar, Kozarska Dubica

“Najšaramantnija” ekipa skupa Kafer klub, Sombor

Buba, Kafer, Beetle ili Bug je auto sa vrlo zanimljivom istorijom. Sve je počelo za vreme mračne vladavine Nacional socijalističke stranke Nemačke. Na otvaranju Berlin Motor Show-a 1933. godine, Hitler se prvi put obratio naciji kao nemački Firer i obećao da će uskoro svaka prosečna radnička porodica imati auto.

Godinu dana kasnije Adolf Hitler je naručio od Ferdinanda Porschea nov, mali “narodni auto”, kako mu i samo ime kaže “Volkswagen”.

Uslovi su bili sledeci: tezina od 650 kg, brzina 100 km/h sa 24 KS. Zahtevano je i da hladjenje motora bude vazdušno, a maksimalna potrošnja nije smela da predje sedam litara goriva na predjenih 100 km. Takodje, konstrukcija ovog automobila je morala biti jeftina, tako da ciljna grupa, običan svet, može sebi priuštiti ovaj auto.

Volkswagen je predstavljen 1938. godine. Auto je izgledao okruglasto i stoga je dobio nadimak Buba.

Prvi prototipovi koristili su dvotaktni dvocilindrični motor koji nije zadovoljavao specifikacije te je umesto njega Porscheov inženjer Frantz Reimspiess razvio četvorotaktni četvorocilindrični boxer motor čiji se osnovni dizajn koristi u svim Bubama do danas.

Proizvodnja je počela u fabrici u Volfsburgu, gradu nastalom tridesetih godina specijalno za radnike nove fabrike. Ubrzo nakon otvaranja počeo je Drugi svetski rat i pogon Volkswagena se pretvara u fabriku vojnih vozila. Tada su nastala tri dodatna modela: Kubelwagen, Kommandeurswagen i Schwimmwagen.

Po završetku rata, engleska komanda je obnovila Volkswagenovu proizvodnju u ostacima Volfsburške fabrike.

1953. godine jedna od karakteristika Bube nestaje, čuveno podeljeno zadnje staklo zamenjeno je ovalnim, a godinu dana kasnije Buba je dobila još jedan motor. Ovalni prozor nije trajao dugo i već 1957. godine je zamenjen većim četvrtastim prozorom.

U to vreme Buba je imala medjunarodni uspeh. VW je gradio nove fabrike za sklapanje širom sveta. Milioni Buba su prodati, ali sjaj je tek predstojao.

S kraja šezdesetih Buba je radikalno unapredjena. 1965. godine Buba dobija nov motor, a model iz 1967. je poznat kao jedan od najboljih ikada napravljenih.

Sedamdesetih Buba polako stari, konkurentske kuće predstavljaju nove, moderne i bolje modele od Bube. VW prestavlja svoje nove modele, primeri su Karman Džija (Karmann-Ghia) i vrlo praktican Volkswagen Transporter. Ovi modeli su bili vrlo uspešni, ali ostali novi VW modeli nisu mogli dostići njihove uspehe.

Buba je promenjena ponovo, i to drasticno. Da bi se ugradio nov, Mekfersonov (McPherson), sistem ogibljenja Buba je morala biti ponovo oblikovana. Postala je šira. Ali, sve ovo nije pomoglo Bubi. Kada je predstavljen Bubin naslednik, Golf, ona biva napuštena.

Jubilarna godina Bube je 1981. jer je 16. maja te godine proizvedeno 20-milionito vozilo.

Poslednja serija Buba je 30.07.2003. iz VW-ovih proizvodnih pogona u Puebli u Meksiju, u broju od 3000 primeraka. Prodavana je po ceni od 84,000 Meksičkih pesosa, što je iznosi blizu 8,000 američkih dolara.

Gallery

May 1st - "Labour day", "May day" or "Day of the leisure"

Dok se praznik rada, širom sveta obeležava demonstracijama i radničkim buntom, u Mladenovcu se praznuje. Proslavu prvomajskog praznika na Kosmaju, na sebe su preuzeli meštani Mladenovca, tako da je ovih dana to izletište bilo puno Mladenovčana.

Nikome nije jasno šta slavi, jer je velika većina njih bez posla, a pominju se i nova otpuštanja radnika iz mladenovačkih fabrika, ali kao i obično, bitno je da se slavi.

Ove godine se međutim sa slavljem i preteralo, jer su iza slavljenika ostale polomljene grane i gomila PET ambalaže i drugog đubreta.

Retki su bili oni koji su za sobom počistili, ostali verovatno čekaju 5. jun, dan kada Beograđani dolaze na Kosmaj kako bi ga očistili od đubreta koje Mladenovčani naprave.

Inače, noć koja je prethodila proslavi ovog praznika je donela najviše problema.

Sve se dešavalo na vrhu Kosmaja, gde je proslavljan tzv Prvomajski uranak. Veliki broj mladih, iz Mladenovca i Sopota se okupio u ponedeljak još oko podneva. Na prostoru koji za to nije predviđen je postavljen veliki broj šatora i parkirani su automobili. Naime, sve se dešavalo od raskrsnice, kod Zvezdinog stadiona pa levo sve do spomenika i nekadašnjeg "PTT-ovog" restorana.

U toku popodneva i kako se veče približavalo, veliki broj maloletnika u vidno alkoholisanom stanju su počeli da lože vatre po Kosmaju, što je krivično delo. Pored otvorenog plamena u šumi, lomili su i kršili krše drveće i grane sekirama i bacali plastičnu, PET ambalažu po šumi. Iz kandelabera, odnosno iz njihovih postolja su izvučene žice, iz kojih je kradena struja na koju su povezani razni aparati, počev od običnih kasetofona, pa do pojačala.

Pitanja koja se nameću i traže odgovore su:

Odakle maloletnicima alkohol?

Zašto policija nije ragovala kada su videli stotinak vatri, jer otvoreni plamen predstavlja veliku opasnost u šumi?

Zašto policija nije regovala kada je videla mlae sa sekirama, a prema svedočenju pojedinih, donošene su i motorne testere?

Podsećam, planina Kosmaj je Zakonom zaštićena ekološka zona što nikome od posetilaca nije smetalo da lome grane i drveće i prave đubre.

"Return" or "Kosovo - Shrines under barbed wire"

Posle deset godina ponovo na Kosovu

Teško je biti Srbin na Kosovu, ali i Srbin sa Kosova

Razmišljam. Na Kosmetu nisam bio od, sada davne 1999. godine. Godine kada je završen rat, koji smo „briljantnom taktikom dobili“. Dobijanjem i ove bitke, većina nas je dobila nove gradove, prijatelje, neprijatelje...

Većina nas, takozvanih kosovara, izraz koji je prvi put iskoristio i, kažu izmislio tadašnji komunistički lider kosovskih Albanaca Azem Vlasi, početkom osamdesetih, preselilo se u centralnu Srbiju. Ali ovo nije priča o Vlasiju. Ovo je priča o mom ponovnom susretu sa Kosovom, verom i korenima.

Skoro je deset godina prošlo od kako nisam bio na Kosovu. Želeo sam, ali se uvek nešto isprečilo na tom putu. Ovog puta sam rešio. Idem sigurno. Krenuli smo kasno u noć, sa grupom vernika Srpske pravoslavne crkve, nisam se obazirao po onom mraku mnogo na ljude koji su bili oko mene. Iz Mladenovca je put Kosova, krenulo tri autobusa, u organizaciji društva za pomoć manastiru Sveti arhangeli kod Prizrena.

Nisam obraćao pažnju na ljude oko sebe. Razmišljao sam o Kosovu, detinjstvu i bio nervozan.

U zoru smo stigli. Dobili smo pratnju.

Tada sam postao svestan toga da ćemo verovatno na putu do manastira i Prizrena morati da prođemo i kroz Peć. Kroz glavu mi je proletela samo jedna misao, ne smem da gledam kroz prozor, ne smem da vidim svoju kuću, koja je davno spaljena od strane Albanaca.

U autobusu je čini mi se vladala slična atmosfera, mada sam se plašio tih ljudi. Nas troje koji smo krenuli u, pa moglo bi se reći avanturu, smo se potpuno drugačije ponašali od većine prisutnih. Oni su sedeli mirno. Nisu se žalili da prozor ne može da se otvori, da im je vruće, da su gladni, žedni...

Po njihovim očima, koje su u trenutku prelaska na kosovsku teritoriju, većinom dobile neki tužni sjaj, mi je sve bilo jasno. Moji prijatelji, koji nisu sa Kosova, nemaju pojma ni šta su Albanci... Oni su Šiptare jedino videli u poslastičarnicama, a ni to uglavnom nisu bili Šiptari, već Goranci.

Ceo život su živeli pod staklenim zvonom, njihovi pogledi su odavali potpuno druga osećanja. Oni su bili željni avanture, dok su ostali u autobusu, želeli samo da se poklone i pomole svetinjama.

„Oskrnavljena svetinja“

Manastir Sveti Arhangeli kod Prizrena, jedan je od najznačajnijih srpskih duhovnih i istorijskih centara, građen je između 1343. i 1352. godine na mestu starije crkve. Zadužbina je najmoćnijeg balkanskog vladara onog doba, cara Dušana Silnog. Osnivačkom poveljom car je manastiru poklonio čak 93 sela, rudnik gvožđa, plodnu zemlju i vinograde. Ktitor je sahranjen u manastirskoj crkvi, u kojoj se dogodilo i istorijsko pomirenje Srpske crkve i Carigradske patrijaršije.

Tokom dva veka, manastir Svetih Arhangela, kog je tamošnji narod zbog velelepnosti građevina nazivao i Dušanovim ili Carskim gradom, bio je u Evropi poznat po svojoj graditeljskoj lepoti i ogromnom bogatstvu. Kada su Turci 1455. osvojili Prizren, manastir je počeo da propada, a 1615. Sinan - paša ga je porušio i od njegovog kamena sazidao džamiju. Sveti Arhangeli su bili pusti tri veka, ali su se metohijski Srbi uvek u njima okupljali dva puta godišnje: o letnjem i jesenjem prazniku Svetih Arhangela.

Ni danas, u 21. veku nije mnogo bolje. Mladi monasi su za samo nekoliko godina dva puta videli potpuno uništenje manastira i dve obnove života u njemu. Prvi monasi uselili su se u davno zapustele Svete Arhangele 1998. godine, a već sledeće godine je otet i ubijen sabrat manastira otac Hariton. Kidnapovali su ga Šiptari, a njegovo telo je sa mnoštvom uboda pronađeno, godinu dana kasnije, u masovnoj grobnici u Prizrenu.

Ikona sa likom novomučenika Haritona, koji u ruci drži svoju glavu, stoji u kapeli u Arhangelima.

„U duhovnom smislu, nema ništa lepše nego biti monah na Kosovu“, čujem sa strane svoje saputnike. Čovek se nalazi na svome, sa svojim svetinjama, na mestu gde su mnogi svetitelji i naši preci davali krv i znoj da to izgrade i očuvaju. Srbija mora da ima snage da se danas uhvati u koštac sa problemom obnove oskrnavljenih svetinja, jer niko ne može srpske svetinje da čuva i voli više od samih Srba, mislim da je to rekao otac German i da oni sada prepričavaju njegove reči.

„Problem je u tome što broj oskrnavljenih svetinja iz dana u dan raste“, mislim u sebi.

Sveti arhangeli se nalaze tri kilometra jugoistočno od Prizrena, na ulazu u klisuru reke Bistrice, sa kojom je omeđen sa dve strane, dok se na trećoj oslanja na strmo uzvišenje, na čijem je vrhu srednjevekovno utvrđenje Višegrad.

Prema podacima iz više istorijskih izvora, manastirski kompleks, površine 6.500 kvadratnih metara obuhvatao je monumentalnu crkvu sa carskom grobnicom, trpezariju, malu crkvu svetog Nikole, konake, biblioteku, bolnicu...

Car Dušan koji sada počiva u crkvi Svetog Marka u Beogradu, bio je sahranjen u svojoj zadužbini, ali je manastir posle turske okupacije Prizrena 1455. godine stradao, pa su posmrtni ostaci jedinog srpskog cara više puta seljene.

Ubeđenja…

Pre dolaska u manastir i pre ulaska u manastirsku portu video sam spomenik posvećen trojici boraca Oslobodilačke vojske Kosova. Zbunjeno sam gledao, da li je to ono Kosovo koje sam ja napustio. Nije. Na bedemima manastira je bila postavljena bodljikava žica. Ogromni kolutovi su prvo što upada u oči, gledam u visinu i vidim osmatračnice sa stranim vojnicima.

Ne mogu da verujem. Počinjem da razmišljam, da nisam i ja kao i moji prijatelji iz centralne Srbije, koji su samnom krenuli iz čiste avanture, ovih desetak godina, koliko ima kako je moja porodica, otišla odavde i kako nam je spaljena kuća, živeo pod staklenim zvonom. U lažnom ubeđenju da će sve biti u redu, da ću se na kraju možda i vratiti.

Osmatračnice oko manastira su ono što mi je definitivno razbilo mehur od sapunice u kojem sam želeo da živim.

Kroz glavu su mi prolazili stihovi

“Zvoniće iz pepela,
vaznesena zvona kosovska…”

Pored mene je hodala grupa žena iz autobusa i tužno pevala upravo tu pesmu, dok sam ja uporno po mozgu tražio upravo te stihove. U detinjstvu sam ih i ja znao. Sada, nakon deset godina života u Beogradu, malo sam se otuđio od Kosova.

“Kula stražara”

Po profesiji sam fotoreporter, te uvek sa sobom nosim bar jedan foto-aparat. Na Kosovo sam poneo dva. Pokušavajući da se setim nekih reči engleskog jezika, koji sam poslednji put govorio na fakultetu, u Prištini naravno. Više rukama, nego rečima sam pokušavao da pitam vojnike, kako da stignemo do Prizrena, a prijatelji su mi pomagali.

Kada su vojnici KFOR-a shvatili šta hoćemo, preneraženo su nas pogledali. Jednostavno je njihov pogled govorio sve.

U međuvremenu sam slikao bodljikavu žicu oko manastira, kao i kule. Smejao sam se u sebi, oko jedne od najvećih pravoslavnih svetinja, bile su postavljene “kule stražara”, kako sam ih ja nazvao. Naravno počeo sam da razvijam svoju teoriju zavere, ali su me Švabe vrlo brzo prekinule.

Ispotavilo se da deo njihove čete treba da ide na kratko u taj stari srpski grad, pa su nas pozvali, ali su naglasili da idemo na sopstvenu odgovornost, i upozorili da i između sebe govorimo engleski.

Plač u Crkvi Bogorodice LJeviške

Probijali smo se uskim prizrenskim ulicama, kroz masu onih koji bi nas, najradije skratili za glavu. Shvataju da smo Srbi jer smo pod pratnjom. Na svu sreću, naši prijatelji Nemci, su bili uz nas.

Teško je biti Srbin na Kosovu. Čak i u prolazu nije preporučljivo.

Ono što je mene interesovalo bile su crkve i hramovi koji su bili spaljeni tokom martovskih napada na Srbe.

Naime, na ovom tlu, na samom početku formiranja srpske države, bilo je i duhovno središte srpskog naroda, na čelu sa patrijaršijom u Peći, sedištem autokefalne srpske arhiepiskopije i od 1346. godine patrijaršije.

Najbolja svedočanstva iz tog doba nastajanja nezavisne srpske države i crkve u 13. veku ali i kasnije, pružaju manastirski kompleksi. Za potrebe crkve počele su da se prepravljaju stare i osnivaju nove sakralne građevine, pre svega episkopska sedišta, kao što je bila crkva Bogorodice Ljeviške.

Građevina je doživela izmene početkom 13. veka, posle proglašenja autokefalne srpske crkve, da bi svoj konačni oblik dobila 1307. godine, u doba vladavine kralja Milutina.

Od sredine 15. do sredine 18. veka nema podataka o životu crkve. Lepotu životopisa je danas nemoguće sagledati, jer je crkva pored toga što je bila prekrečena i pretvorena u džamiju, u martu 2004. godine bila spaljena.

U noći između 17. i 18. marta te godine albanski teroristi su pored crkve Bogorodice Ljeviške, zapalili sve pravoslavne crkve u Prizrenu.

Budući da sam fotoreporter, ne mogu, a da se ne setim, ulazeći u ovu crkvu, fotografije koja je obišla svet, Albanca koji urinira u crkvi u plamenu, dok ga drugi slika aparatom, koji ima u svom mobilnom telefonu.

Nisam mogao da se suzdržim, zaplakao sam. Nije me interesovalo to što su vojnici KFOR-a oko mene. Plakao sam, a oni su me gledali. Ne mogu oni to razumeti, siguran sam.

Nemci kažu da imam čistu ekskluzivu, niko od fotoreportera ili TV ekipa nije ulazio u crkvu, od kako je spaljena. I u ovako teškom trenutku, kada sam se nalazio u spaljenoj svetinji, profesionalac u meni je nadvladao ljudsko biće. Suze su nestale, a blic je počeo da seva.

Fotografisao sam i fotografisao sve dok me vojnici nisu opomenuli, jer su napolju, oko crkve Arbanasi počeli da se okupljaju.

Naravno, i ova crkva je bila pod koturima bodljikave žice.

Manastir Banjska

Treći manastir koji sam video i posetio na Kosovu, bio je manastir Banjska. Ovaj manastir je, sa crkvom posvećenom arhiđakonu Stefanu osnovao kralj Milutin, a sagrađena je između 1312. i 1316. godine.

Crkva posvećena arhiđakonu Stefanu sazidana je na mestu ranije crkve u kojoj se, u drugoj polovini 13. veka, za vreme vladavine Milutinovog oca, kralja Uroša, nalazilo sedište banjske episkopije.

Kada je kralj Milutin umro u Nerodimlju 1321. godine, arhiepiskop Danilo II je preneo njegovo telo u Banjsku i tu ga sahranio. Teodora, majka cara Dušana je takođe sahranjena u Banjskoj, malo nakon Milutina, u severnoj kapeli uz glavnu crkvu.

Naviknuti na bol

U prolazu čujemo da je, nekoliko dana ranije sa hrama sv. Georgija Runovića, koji se nalazi neposredno pored spaljenog sabornog hrama Svetog velikomučenika Georgija u centru Prizrena, odnet u toku proteklog meseca olovni krov.

Na ovu vest niko u autobusu ne reaguje. Navikli su. Ako je od 1999. godine na Kosovu spaljeno više od 150 crkava i manastira, šta je jedan krov. Nakon svega što smo videli, to i nije skrnavljenje.

Kosovo će zauvek ostati u srpskoj duši. Nažalost to je izgubljena teritorija, samo niko u vlasti ne želi javno to da izrekne. Taj deo Balkana, specifičan po mnogo čemu, će uvek biti u srpskim srcima. Sada je ipak, budimo realni, Kosovo Teheran u Evropi.

photo by N.Djuric

“Paintball Challenge Mladenovac 07”

Pobeda nad stereotipima

U ponedeljak 9. aprila su mnoge igraonice u gradu ostale prazne. Većina igrača video igrica, koji inače, sate i sate provode pred monitorima “ratujući” međusobno u nekom svom virtuelnom svetu, došli su na fudbalski teren iza Gimnazije, gde je održan Paintball Challenge Mladenovac 07”. Stajali su sa strane, gledajući fudbalski teren koji je privremeno pretvoren u bojno polje. Gledali su u momke i devojke sa maskama na glavi i puškama u rukama, verovatno zamišljajući kako bi oni precizno gađali i koliko bi municije ispalili, ne shvatajući da ova igra nije obična pucačina, već da se smisao krije mnogo dublje.

Međusobno su govorili: „kao Counter, ali uživo”, uzvikujući svoje nadimke iz popularne igrice, dok su skupljali kuglice sa bojom koje nisu pukle, dok su ih organizatori uporno izbacivali sa dela terena koji je bio zabranjen za publiku.

„Paintball je adrenalinska igra, koja, moram da napomenem jer ljudi pogrešno shvataju, nema nikakve veze sa nasiljem i ratovanjem. U pitanju je strateško-timska sportska igra iz žanra ekstremnih igara, napominje Slađana Živanović, portparol jedinog Paintball kluba u široj okolini Mladenovca.

Zbog svojih specifičnosti, a posebno mogućnosti detinjastog uživanja u igri, te oživljavanja avanturističkog duha, Paintball pomlađuje i dušu i telo. No, Paintball razvija i čitav niz različitih psihomotornih i intelektualnih sposobnosti. Uz snagu, brzinu i spretnost, razvija se inteligencija, tj. sposobnost snalaženja u novonastalim, nepoznatim situacijama, koja podrazumeva brzo, odlučno i, naravno, ispravno donošenje odluka.

Turnir

Pucnji su se sa stadiona čuli od ranog jutra, gde su se “mladi ratnici”, članovi mnogobrojne Paintball zajednice u Srbiji razigravali i vežbali nišanske sposobnosti.

Nakon što je turnir zvanično počeo, rafale je bilo teško kontrolisati, a broj ispaljenih kuglica teško da bilo ko od gledalaca može znati.

“Paintball Challenge Mladenovac 07” je organizovao sportsko rekreativni klub Blacksmith, pod pokroviteljstvom SO Mladenovac i uz pomoć paintball prijatelja širom cele Srbije.

Prema rečima predsednika kluba Dimitrija Živanovića, turnir u Mladenovcu je poslednja provera pred zvanični početak sezone Paintball lige Srbije, te su stoga učestvovali skoro svi takmičarski timovi Srbije.

Mladenovčani su mogli da uživaju u čarima ovog sporta koji su im predstavili predstavnici sledećih klubova, Balkan Expres Beograd, koji je učestvovao sa dva tima, Danger 54 iz Jagodine, Senka Kruševac, Zrenjanin, zatim Vault Novi Sad, Paint face sa tri tima iz Beograda, a Pančevo su predstavljala dva kluba Adrenalin i Urban team Pančevo.

Pobedu su odneli Beograđani, prvo mesto je uzela ekipa tima Balkan Expres, a drugo i treće mesto ekipe tima Paint face, što po završetku turnira nikome nije bilo bitno. Van terena svi su izuzetno dobri prijatelji.

“Ultimativni Paintball je brza i eksplozivna igra, u kojoj partije traju od 15 sekundi do tri minuta, tako da je veoma lako za gledanje”, naglasio je Živanović i dodao da je turniru prisustvovao i jedan od vodećih stručnjaka u ovom sportu u svetu Marko Polak.

Više od igre

Paintball se igra zato što je to brza, totalno adrenalinska igra u koju se osoba potpuno unosi. Ne postoji nijedan trenutak u igri Paintball a u kojem ćete stajati mirno. Ovo je igra za osobe koje razmišljaju, jer nedostatak koncentracije vodi ka eliminaciji. Potrebna je inteligencija i brzo odlučivanje.

Paintball je, kažu sami igrači, mnogo više od igre. U svojim najstimulativnijim trenucima, ona je intenzivirana verzija onoga što ljudi rade svakodnevno. Svi mi sa različitim stepenom uspeha izbegavamo prepreke i suočavamo se sa njima na putu do željenih ciljeva.

Paintball , za razliku od ostalih ekstremnih sportova, nije rezervisan isključivo za mlađu populaciju u vrhunskoj fizičkoj kondiciji, tako da u svim čarima i lepotama Paintball a mogu uživati svi koji žele osetiti adrenalinsko uzbuđenje. Zahvaljujući kvalitetnoj i sigurnoj opremi, a posebno maskama za lice, mogu ga igrati i deca. Naravno pod nadzorom roditelja.

Istorijat

O nastanku Paintballa postoje mnoge priče. Neki smatraju da su prvi igrači bili američki kauboji, stočari koji su se igrali rata markerima za obeležavanje goveda, a potom i američki šumari, koji su za borbu među sobom koristili pucaljke s bojom kojima su se označavala stabla za rušenje (inače, jako slične onima koje se danas koriste u rekreativne svrhe). Vremenom su šumske borbe obojenom municijom za stabla dobijale sve jasnija pravila, da bi 1981. godine u šumama New Hampshirea bila odigrana prva Paintball igra, po koncepciji koju su osmislili Bob Gurnsey, Hayes Noel i Charles Gaines.

Danas Paintball nije samo sport kojim se ljudi bave rekreacijski ili profesionalno učestvujući u nacionalnim i međudržavnim turnirima, već, posebno u Americi, predstavlja i stil života iza kojeg stoji industrija s golemim profitom.

Komandos sa „Pinka”

Iako su igrači iskoristili ovu priliku da prikažu svoje “naoružanje” jedan momak je svojim stasom i opremom odskakao od drugih. Radomir Počuča, voditelj vesti na RTV Pinku, za ovu priliku odelo je zamenio maskirnom žandarmerijskom uniformom a mikrofon replikom skraćene puške M – 16, standardnog markera za obuku vojnih i policijskih jedinica.

Iako odaje utisak još jednog TV manekena njegova priča je ipak malo drugačija. Početkom devedesetih Radomiru je kao pripadniku “Kobri” specijalne jedinice tadašnje VJ, umesto plastičnih kuglica oko glave zujalo olovo.

„Pre pet godina sam počeo da se bavim ovim sportom a obzirom da sam period života kao padobranac proveo u uniformi u kritičnim situacijama nije mi bilo teško da se uklopim.

Realan scenario borbe doprinosi da me ni jedan sport ne ispunjava kao ovaj. Prvi put kada sam ušao na poligon došlo je do oživljavanja poznatog animalnog instinkta i delimičnog reaktivirinja vijetnamskog sindroma. Čovek je čudna i prilagodljiva životinja, jedan intelektualac, hedonista koji u svojoj fotelji ispija “remi marten” i puši “havanu” nakon tri dana može da kopa po zemlji za hranom, ako ga glad natera.

Ja sam član ekipe “Arena 01” i drugarstvo koje se tu stvara nekada je jače od veza koje imaš sa rođenim bratom. Setio sam se kad su me kao dvadeset jednogodišnjeg snajperistu jurili “zoljama” i kad sam uz sebe imao uigranu ekipu i zato sam i izneo glavu na ramenima“ objašnjava Počuča.

Zaključak

I na kraju krajeva, i ovaj turnir, koji je okupio ekipe iz cele Srbije i veliki broj gledalaca i budućih poklonika samo je još jedan u nizu dokaza da pojedinci, koji imaju volju da nešto promene, mogu uraditi mnogo više od onih koji su plaćeni da ovaj grad izvedu iz sivila, pa makar to bilo i kuglicama napunjenim bojom.

Više fotografija sa ovog događaja možete videti u Galeriji

Oldtimers' challenge

Jubilarni deseti reli oldtajmera Memorijal Princa Tomislava Karađorđevića održan je po prelepom vremenu, u subotu 31. marta, u organizaciji Auto sportskog kluba “Veteran Motorsport”

Blizu trideset automobila, proizvedenih do 1970. godine, krenulo je sa Beogradskog sajma u 12 sati, a na putu do krajnjeg odredišta, Topole su prošli i kroz Mladenovac gde su se zadržali više od sat vremena.

U tom vremenskom periodu privremeno je obustavljen saobraćaj u ulici Kralja Petra Prvog, od ulice Vojvode Putnika do ulice Janka Katića.

Nakon tog vremena, koje je bilo predviđeno za druženje sa Mladenovčanima, kada više stotina ljubitelja automobila uživalo u predivnim primercima iz cele Srbije, oldtajmeri su nastavili put ka Topoli.

Inače, ovakav reli oldtajmera se organizuje svake godine u vreme održavanja Međunarodnog sajma automobila.

Više fotografija možete videti OVDE

Prođoh selom…

Etno park "Paunov konak" je smešten na samoj periferiji sela, negde na granici između Kovačevca i Kusatka. Od centra sela ima poprilično da se pešači do pitomog brežuljka, na kojem se nalaze čokoti vinove loze.

"Paunov konak" predstavlja nekadašnje tipično seosko dvorište koje se sastoji od dve stare srpske kuće, od kojih je jedna stara sto godina i građena je od cigle i blata, sa krovom na četiri vode, pokrivenim starim biber crepom. U jednoj se odvijao svakodnevni porodični život, a druga je koristila kao pomoćna kuća, ekonomski objekat, odnosno za smeštaj raznoraznih poljoprivrednih alatki.

Sama kuća je obnovljena pre nekoliko godina, kada je Miodrag Paunović shvatio da njegov vinograd, koji se nalazi na samom brdu, može da postane nešto mnogo više od običnog komada zemlje.

Živeći u gradu, polako se udaljio od sela u kojem je odrastao.

Upravo na ovom mestu je proveo veći deo svog detinjstva, te je stoga počeo vredno da radi i polako da sređuje svoj sopstveni etno park. Naziv “Paunov konak” dobio je od majstora Midraga Mitrovića, zvanog Isus, koji je radio obnovu stare kuće na brdu.

“Kuća je obnovljena i urađena u starom stilu, onako kako se to radilo pre sto i više godina, priča Miodrag. I zaista, za obnovu ovog jedinstvenog objekta, koji je sagrađen još krajem 19. veka, Miodrag je nabavio sitan pesak, čistu zemlju, trinju…

Najveći problem bio je, kaže on, srediti i popraviti krov. Ali kada se hoće, tada se i može. Organizovana je svojevrsna moba, gde je veliki broj prijatelja pomogao i posle nekoliko dana, kuća stara više od stotinu godina je izgledala kao nova.

Okrečena u belo u onom zelenilu, na vrhu brda vidi se sa velike udaljenosti. Oko kuće je veliki broj borova, jeli i nekoliko stabala Miodragovog omiljenog drveta, breze. Mirno se ljuljaju na vetru ponosne na svoju visinu, svesne da mnogi svraćaju, u ovaj kako ga Miodrag zove, etno park, samo zbog hladovine koju pružaju.

Kuća se sastoji od dve prostorije - jedna je postavljena kao etno soba i u njoj se nalazi i kamin. U drugoj prostoriji se nalaze raznorazni predmeti koje je Miodrag vredno skupljao po selu. U pitanju su delovi narodne nošnje, stare srpske knjige, časopisi, stare razglednice, zatim bajoneti iz Prvog svetskog rata, srpske marke i novac, ordenje i vojne oznake, preslice i vretena....

Samu kuću je obnovio, kako kaže da bi se zadržala svest o vrednosti i toga dela naše baštine. Zbog toga je i počeo da prikuplja raznorazne predmete, a u svojoj kolekciji ima flašu još iz doba Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Miodrag je ovo mesto zamislio i napravio samo za sebe i svoju porodicu, kao mesto za odmor. Međutim, iza jedne kuće se vidi mangalo, kao i priručni roštilj. Novije proizvodnje, naravno ručne.

To je, kako on kaže za prijatelje. I zaista, redovna su okupljanja u ovom jedinstvenom etno parku u mladenovačkoj opštini gde se vrlo brzo pronađe prase ili jagnje na ražnju, ili neko drugo meso na roštilju.

Planira da nabavi i kotlić za gulaš, iako ne zna da kuva, ali ima ko zna, kaže. Pod drvećem u okolini ove kuće ima dosta mesta za sedenje i odmor. Sa tim razlogom je i napravljeno ovo mesto. Naročito sada kada je Miodrag u penziji, kada se u potpunosti posvetio vinogradu.

“Paunov konak” je podigao i obnovio Miodrag Paunović, sa svojom porodicom, davne 1994. godine, odnosno tada su započeti radovi, postavljanjem vinograda i sadnjom drveća. Vremenom je sređivao jedan po jedan deo parka

Malo ispod kuće i vinograda, nalazi se bunar dubok preko deset metara sa hladnom odličnom vodom.

Starija kuća je adaptirana u apartman, sa elementima etno stila. Mnogi posetioci se šale na njegov račun da je to radio, osetivši na vreme razvoj seoskog turizma.

I bez ikakve šale, ovakvi projekti bi mogli da prođu, samo da je struje i tekuće vode. Ovako, ostaje da bez struje, što kaže on, samom parku daje dodatni šmek, park čeka samo njemu poznate goste.

I naravno njega, koji zna i da ostane po dva dana sam u svom parku.

Svi pijani u Guči

Na Saboru trubača, i ove godine, stotine hiljada ljudi

Kasno uveče se sve pretvorilo u neverovatnu eksploziju duvačkih udara na uši, pijanstva, znoja, kao da tokom dana nije bilo dovoljno buke, piva, kiselog kupusa, roštilja…

Nad gradom je trajao vatromet, ogromni baloni su u vazduhu, a na trgu se pivo točilo u potocima...

Guča je, u suštini, preslikana Srbija. Sto odsto. Ovde se tri dana i tri noći živi po srpski - uzmi ili potroši. Gomila se tetura ulicama, noseći pivo u plastičnim flašama od dva litra, takozvano “đačko”, pod miškom, kao toplomer.

Ni koji sat pre toga nije bilo mnogo bolje. Nedelja, popodne, u Guči neviđena gungula. Kulja narod sa svih strana, kuljaju kola, većina nadire na tezge postavljene okolo, šatre su još poluprazne, jedino jaganjci i prasići cvrče na ražnjevima.

Odjednom se začuše sirene, pored nas kroz onu gužvu neviđenom brzinom prolete desetak luksuznih automobila.

“Voja i Velja, čujem kažu sa strane, ponosni što su premijer i ministar bili u Guči.

Na ulasku u Guču stoji rampa. Ulazak automobilom se plaća. Ne znam koliko, mi smo parikirali van, na livadi, cena prava sitnica, 300 dinara.

Kako smo ušli u Guču, varošica je zamirisala na kupus koji se krčkao u stotinama lonaca.

Zemljanih, naravno.

Ako je nešto moglo da mi zapadne za oko u onoj gužvi, bila je švedska zastava koja se vijorila u masi. Kasnije sam saznao da je u Guči svirao i švedski orkestar, kao i da je bilo mnogo stranaca ove godine. Koliko se njima svideo “srpski Woodstock” ili najveći karneval posle Ria, ne znam. Znam samo da smo neprevaziđen narod kada je reč o preterivanju.

Pored ovih poređenja, preterivanja je bilo na sve strane. Kilogram jagnjetine 1.500 dinara koka kola 200, pivo 150 dinara… Ovakve cene strancima sigurno nisu smetale, ali prljavština, flaše i papiri bačeni na sve strane, prepune kante za smeće iz kojih je đubre ispadalo na sve strane, sigurno jeste.

Na sve strane tezge, vašar ali u pravom smislu te reči. Ove godine izrazito su popularni, pored već starih obeležja, majica sa Mladićevim i Karadžićevim likom, japanski samurajski mačevi, katane. Mada niko i ne zna u kakvoj su vezi japanski tajni ratnici nindže i ova dva dična generala.

“Gde je znamo, al’ ne damo” piše na majici sa slikom Ratka Mladića, odmah pored su majce i stranih rok bendova. Popularna je i majca sa aplikacijom Supermena, strip junaka Zagora, ali ni Radovan ne zaostaje mnogo.

Jedna do druge stoje majce sa Titovim, Dražinim I likom vojvode Đujića. Na Titovoj piše “Pa majku mu božiju, da sam znao da je ovako lepo, došao bih ranije”

Naravno tu je I obavezni Homer Simpson, ovaj put sa šajkačom, kao i Slobodan Milošević s naređenjem “A, sad svi u Guču!”

Ko te pita za ideologiju, suština je prodati.

U devet uveče pod šatrama nije igla imala gde da padne. Na jednom kraju, na stolu igraju dve Cigančice, na drugom kraju igra, isto na stolu, rasna crnka u miniću pripijenom uz telo, dva metra dalje izvijaju se i njišu kukovima dve fine gospođe, konobari okolo padaju na nos od posla, ječe trube, bubnjaju uši, neverovatna gužva. Saboraši sa prepune ulice, sabijeni kao sardine u kutiji, zaviruju u šatore dok okolo padaju čepovi sa otvorenih vinskih i pivskih flaša.

Truba je postala definitivno srpski brend, ali ono što “koči” je svakako ponašanje upravo onih kojima bi taj brend mogao pomoći, Srba. Potrebno je biti samo malo više voditi računa o okolini, samo malo više kanti za smeće, malo više pokretnih toaleta.

Jer, Guča je ipak samo jednom u godini.

Vaskrs u Tuzli

Bilo je dovoljno preći samo „Pavlovića most“ i videti razliku. Zelenilo je u potpunosti zamenilo dosadnu i sivu vojvođansku ravnicu, a kada sam stigao u Bijeljinu shvatio sam da sam ne samo u drugoj zemlji, već u drugom svetu. Sam centar grada sa zelenim drvoredima koji se pružaju unedogled i potpuno čistim ulicama, bez papirića i sa ispražnjwenim kontejnerima, davali su mi jednu sasvim novu sliku o Bosni, sliku koju nisam imao pre dolaska u Federaciju..

Ali to je bilo samo u centru. Brzo sam shvatio da je Bijeljina jedan od arhitektonski najnesređenijih gradova u kojima sam ikada bio, jednostavno je ceo grad bio divlje naselje.

Moj krajnji cilj bila je Tuzla, ali pošto od Beograda ne postoji direktna linija, morao sam da presedam u Bijeljini, odakle sam morao da idem taksijem

Taksista je bio veoma pričljiv, a pošto nisam bio sam već su samnom bili jedan Makedonac i jedan Albanac, njegov mercedes je u to trenutku bio, kako je rekao prava „Juga u malom“.

Taksista je pričao i pričao...Ggovorio je o fudbalu, ženama, sve dok se na kraju nije dokačio svoje, kako mi se čini omiljene teme, politike. Uporno govorio da je postojao jedan rat, što mi u početku nije bilo jasno, ali sam kasnije shvatio da je on pod pojmom „jedan rat“ obuhvatio sve ratove, od Slovenije pa sve do Kosova.

„U tom ratu najgore su prošli Srbi i, mi“, dodao je posle kraće pauze, „a da ti pravo kažem uopšte mi nije jasno zašto se u Bosni i ratovalo“.

Smatrao je da su svi ljudi isti, rekavši da je Bog jedan, ali da je tada postojalo mnogo politika.

„Nije mi jasno, ’ajde da mi imamo po tri roga, a oni jedan i da je to razlika, pa da se bijemo, ali nije. Razlike nema, svi smo isti. Pa ovde i Srbi i Muslimani imaju iste običaje, slušaju istu muziku, sve je to isto...“

Verujući da će multietičnost Bsne spasti ovu bivšu jugoslovensku republiku od rata, taksista je kao imnogi drugi završio tamo gde nije želeo, na frontu.

„Morao si da ideš, lovili su nas po gradu, tražili, čekali i samo ako te ugledaju, cap, odmah u šumu, na liniju“ žalio se sećajući se dana koje bi najradije zaboravio. A ne može.

Taksista, inače musliman, ovom prilikom nam je rekao da sutradan ide na Vaskršnji ručak kod prijatelja u Bijeljinu, koji mu je prodao stan u Tuzli, rekavši da su bili prijatelji i pre i za vreme rata.

U njegovim rečima prosto se osećala „jugonostalgija“, toliko da je u jednom trenutku, nakon male „dramske pauze“ jednostavno rekao:

„Ma nema ništa bez naše Juge, slušajte šta vam ja kažem. Mogli ste ići gde god ste hteli, niko vam ne bi reč rekao. Naš pasoš je bio zakon u svetu. Ali rat...,“ rekao je vrteći glavom.

Strahote minulog rata najbolje su se videle u mestu Simin Han, gde su mahom, kako nam je rekao taksista, živeli meštani pravoslavne veroispovesti. O tome dovoljno govori i polusrušena crkva sa čijeg krova je visio veliki metalni krst. Na spoljašnjem zidu stoji nacrtana šahovnica, a ulazna vrata u crkvu ne postoje, kao i ceo taj zapadni zid na građevini. Kroz tu ogromnu rupu, u prolazu iz automobila sam uspeo da vidim da je većina fresaka izgrabana.

„Gde ja to idem i to na Vaskrs“, pomislio sam u sebi, gledajući ne samo crkvu, već i ostale „kuće“, ako se uopšte tako mogu nazvati. U većini slučajeva sve je porušeno do temelja, ali postoje i neke građevine gde su ostale osnovne grede, koje bi trebalo, da je svojevremeno bilo sreće i pameti, da nose konstrukciju i zidove tih sada nepostojećih i avetinjskih kuća. Takve, kakve su sada, te građevine su izazivale mnogo veću jezu nego kuće srušene do temelja. Upravo pred nama na krivini su stajala tri stuba sa zidom između. Sa jednog od njih je visila greda. Videlo se da je nekada gorela.

„A ovo...“, zausti da pita moj prijatelj Toše Stojčeski, novinar iz Skoplja.

„To je nekad bila škola. Ne zna se ko ju je zapalio“, odgovio je taksista.

Zid je, videlo se, bio izbušen mecima.

„Ovde ti sada stranci daju pare, pa ko želi da se vrati oni mu naprave kuću, vidiš naprimer onu gore, ili onu tamo desno“, rekao nam je taksista pokazavši dve, tri identične kuće i naglasivši da se „pravoslavni“ slabo vraćaju i da uglavnom prodaju to zemljište koje imaju, kao i kuće.

Zaista, ono što se može videti na skoro svakoj ruševini je natpis „Na prodaju“ ili „Prodajem...“ od tog mesta pa sve do vikend naselja na ulasku u Tuzlu, koje je takođe sravljeno sa zemljom.

U toku vožnje je rekao da nije dobro to što stranci dosta ulažu u Federaciju, jer polako postaju protektorat, kao i da sve mora biti onako kako kaže SFOR.

„Jebeš takav život i tak’u državu, kada ti neko drugi komanduje i govori šta sve da radiš“, rekao je.

Pre dolaska u Tuzlu, o tom gradu sam znao samo to da se tamo nalazi velika solana, onu pesmicu „...cijela Tuzla, jednu kozu muzla...“, kao i to da je bila glavno sedište Nasera Orića u ratu. Kada sam stigao, saznao sam malo više. Tuzlaci proklinju so, jer zbog iskopina deo grada polako tone, toliko da su na zgradama jasno vidiljive pukotine. Nasera Orića niko nije ni pomenuo, a pesmica je ostala. U centru grada se nalazi spomenik kozi, koja ih je po legendi, sve othranila, pa odatle čuveni stih i vuče poreklo.

U Tuzli se inače ne poznaje da se pre nekoliko godina tu desio možda i najkrvaviji rat u istoriji Balkana. Centar grada je sređen, na sve strane se vide dizalice, a na moju primedbu da se mnogo gradi, rečeno mi je da je Tuzla možda i najgore prošla što se tiče donacija za nova stambena naselja.

Ono što je mene oduševilo je noćni život u Tuzli. Po tom pitanju ovaj grad može pravo u Evropu.

Centralne gradske ulice su zatvorene za saobraćaj i to možda u dužini od hiljadu do 1.500 metara, tako da je uveče strahovita gužva, jer se tu uglavnom nalaze ugostiteljski objekti. Karakteristika ovog grada je da svi izlaze u provod, bez obzira na godine. Na ulicama se mogu videti i devojke od dvadesetak godina i mlađe, sa feredžom na glavi, ali one su u manjini, većina devojaka je obučena, kao njihove vršnjakinje u Evropi. Po njihovoj odeći, čovek bi mogao zaključiti da je u Beogradu, ali i po svemu ostalom što smo videli, samo da nije putovanja od šest, sedam sati i ruševina u okolini Tuzle koje stoje i podsećaju na jedno nesrećno vreme, možda čak i kao opomena da se tako nešti nikad više ne desi.

Letnje bašte su postavljene, po celoj ulici i po onome što smo primetili, najkasnije oko 23 časa se sklanjaju sa ulica, kao i svi prolaznici, koji samo promene mesto. Mlađi odlaze u jednu od tri diskoteke u gradu ili u neki od noćnih klubova, a stariji u kafane, pošto samo ovi lokali imaju dozvolu da rade do kasno u noć.

Maloletnika i nije bilo nešto mnogo, ulica ih je bila puna, ali u noćnom klubu u koji smo svratili, kao i kasnije u kafani, ih nije bilo.

U kafani u kojoj smo bili nakon zatvaranja lokala u centru grada, pesme koje su pevali orkestar, ali i velika većina gostiju, pesme su koje se mogu čuti kod nas. Najveći hitovi naše popularne, folk ili narodne muzike najveći su hitovi i u Bosni.

Na povratku do hotela prošli smo pored restorana gde je „muzika“ svirala samo narodnjake. Spolja kroz prozore mogli su se videti gosti koji su igrali, ne mareći za krizu u Federaciji, koja je sve veća, kako nam je rekao taksista.

„Nema ti ovde para, samo ako je neki sajam ili ako imamo neke goste iz inostranstva može se zaraditi neka marka, ali opet ulice i kafići su puni. Tu ti se ne moremo požalit’...“, sećam se reči taksiste kada smo ga pitali kako se živi u Bosni. Kako nam je rekao, nije ništa bolje nego u Srbiji, samo što stranci ulažu mnogo više, što se i vidi po mnogobrojnim novim stambenim naseljima u gradu.

Mrtav umoran otišao sam u hotel, koji je nosio ime grada u kojem sam se nalazio.

Na moje veliko iznenađenje probudila su me crkvena zvona, jer sam videći porušenu crkvu u Siminom Hanu mislio da je i u Tuzli ista situacija.

Kada sam uključio televizor, video sam da je na FTV-u, državnoj televiziji Federacije Bosne i Hercegovine, na drugom kanalu direktan prenos liturgije iz Sarajeva, a da je na televiziji tuzlanskog kantona prenošena liturgija baš iz hrama u Tuzli. Kada sam sišao na doručak, nisam primetio da se na recepciji nalazi korpa sa farbanim jajima, sve dok mi je Toše nije diskretno pokazao. Lagano smo prešli u kuhinju na doručak, ali i tamo nas je sačekala korpa, bez razmišljanja smo uzeli jaja i seli za sto.

Za doručkom naš domaćin, asistent na Filozofskom fakultetu u Tuzli, Enes Osmančević je ljubazno odgovarao na sva pitanja. Ja sam sedeo i mirno prelistavao najnoviji broj „Dnevnog avaza“, najčitanijeg političkog dnevika u Fedreaciji i nisam mogao da se načudim koliko su ove novine pune reklama u kojima se pravoslavnim vernicima čestita praznik. Enes nam je potom objasnio da veliki uticaj na sve što se dešava u Federacji ima i SFOR i da, koliko god neki mislili, kao taksista sa početka priče, da stranci ovoj zemlji donose zlo, oni su tamo doneli mir.

A šta će biti kada odu, to će se tek videti...

Za pocetak...

Dobrodosli!

Ovaj blog je posvecen putovanjima. Svi koji vole putovanja i avanture, mogu slobodno komentarisati tekstove i fotke na ovom blogu.
Za pocetak, na zalost nisam na svako svoje putovanje nosio foto aparat,a zbog prostora, nisam ni kacio fotke sa svih putovanja.

Nadam se da cemo uzivati!