"Return" or "Kosovo - Shrines under barbed wire"

Posle deset godina ponovo na Kosovu

Teško je biti Srbin na Kosovu, ali i Srbin sa Kosova

Razmišljam. Na Kosmetu nisam bio od, sada davne 1999. godine. Godine kada je završen rat, koji smo „briljantnom taktikom dobili“. Dobijanjem i ove bitke, većina nas je dobila nove gradove, prijatelje, neprijatelje...

Većina nas, takozvanih kosovara, izraz koji je prvi put iskoristio i, kažu izmislio tadašnji komunistički lider kosovskih Albanaca Azem Vlasi, početkom osamdesetih, preselilo se u centralnu Srbiju. Ali ovo nije priča o Vlasiju. Ovo je priča o mom ponovnom susretu sa Kosovom, verom i korenima.

Skoro je deset godina prošlo od kako nisam bio na Kosovu. Želeo sam, ali se uvek nešto isprečilo na tom putu. Ovog puta sam rešio. Idem sigurno. Krenuli smo kasno u noć, sa grupom vernika Srpske pravoslavne crkve, nisam se obazirao po onom mraku mnogo na ljude koji su bili oko mene. Iz Mladenovca je put Kosova, krenulo tri autobusa, u organizaciji društva za pomoć manastiru Sveti arhangeli kod Prizrena.

Nisam obraćao pažnju na ljude oko sebe. Razmišljao sam o Kosovu, detinjstvu i bio nervozan.

U zoru smo stigli. Dobili smo pratnju.

Tada sam postao svestan toga da ćemo verovatno na putu do manastira i Prizrena morati da prođemo i kroz Peć. Kroz glavu mi je proletela samo jedna misao, ne smem da gledam kroz prozor, ne smem da vidim svoju kuću, koja je davno spaljena od strane Albanaca.

U autobusu je čini mi se vladala slična atmosfera, mada sam se plašio tih ljudi. Nas troje koji smo krenuli u, pa moglo bi se reći avanturu, smo se potpuno drugačije ponašali od većine prisutnih. Oni su sedeli mirno. Nisu se žalili da prozor ne može da se otvori, da im je vruće, da su gladni, žedni...

Po njihovim očima, koje su u trenutku prelaska na kosovsku teritoriju, većinom dobile neki tužni sjaj, mi je sve bilo jasno. Moji prijatelji, koji nisu sa Kosova, nemaju pojma ni šta su Albanci... Oni su Šiptare jedino videli u poslastičarnicama, a ni to uglavnom nisu bili Šiptari, već Goranci.

Ceo život su živeli pod staklenim zvonom, njihovi pogledi su odavali potpuno druga osećanja. Oni su bili željni avanture, dok su ostali u autobusu, želeli samo da se poklone i pomole svetinjama.

„Oskrnavljena svetinja“

Manastir Sveti Arhangeli kod Prizrena, jedan je od najznačajnijih srpskih duhovnih i istorijskih centara, građen je između 1343. i 1352. godine na mestu starije crkve. Zadužbina je najmoćnijeg balkanskog vladara onog doba, cara Dušana Silnog. Osnivačkom poveljom car je manastiru poklonio čak 93 sela, rudnik gvožđa, plodnu zemlju i vinograde. Ktitor je sahranjen u manastirskoj crkvi, u kojoj se dogodilo i istorijsko pomirenje Srpske crkve i Carigradske patrijaršije.

Tokom dva veka, manastir Svetih Arhangela, kog je tamošnji narod zbog velelepnosti građevina nazivao i Dušanovim ili Carskim gradom, bio je u Evropi poznat po svojoj graditeljskoj lepoti i ogromnom bogatstvu. Kada su Turci 1455. osvojili Prizren, manastir je počeo da propada, a 1615. Sinan - paša ga je porušio i od njegovog kamena sazidao džamiju. Sveti Arhangeli su bili pusti tri veka, ali su se metohijski Srbi uvek u njima okupljali dva puta godišnje: o letnjem i jesenjem prazniku Svetih Arhangela.

Ni danas, u 21. veku nije mnogo bolje. Mladi monasi su za samo nekoliko godina dva puta videli potpuno uništenje manastira i dve obnove života u njemu. Prvi monasi uselili su se u davno zapustele Svete Arhangele 1998. godine, a već sledeće godine je otet i ubijen sabrat manastira otac Hariton. Kidnapovali su ga Šiptari, a njegovo telo je sa mnoštvom uboda pronađeno, godinu dana kasnije, u masovnoj grobnici u Prizrenu.

Ikona sa likom novomučenika Haritona, koji u ruci drži svoju glavu, stoji u kapeli u Arhangelima.

„U duhovnom smislu, nema ništa lepše nego biti monah na Kosovu“, čujem sa strane svoje saputnike. Čovek se nalazi na svome, sa svojim svetinjama, na mestu gde su mnogi svetitelji i naši preci davali krv i znoj da to izgrade i očuvaju. Srbija mora da ima snage da se danas uhvati u koštac sa problemom obnove oskrnavljenih svetinja, jer niko ne može srpske svetinje da čuva i voli više od samih Srba, mislim da je to rekao otac German i da oni sada prepričavaju njegove reči.

„Problem je u tome što broj oskrnavljenih svetinja iz dana u dan raste“, mislim u sebi.

Sveti arhangeli se nalaze tri kilometra jugoistočno od Prizrena, na ulazu u klisuru reke Bistrice, sa kojom je omeđen sa dve strane, dok se na trećoj oslanja na strmo uzvišenje, na čijem je vrhu srednjevekovno utvrđenje Višegrad.

Prema podacima iz više istorijskih izvora, manastirski kompleks, površine 6.500 kvadratnih metara obuhvatao je monumentalnu crkvu sa carskom grobnicom, trpezariju, malu crkvu svetog Nikole, konake, biblioteku, bolnicu...

Car Dušan koji sada počiva u crkvi Svetog Marka u Beogradu, bio je sahranjen u svojoj zadužbini, ali je manastir posle turske okupacije Prizrena 1455. godine stradao, pa su posmrtni ostaci jedinog srpskog cara više puta seljene.

Ubeđenja…

Pre dolaska u manastir i pre ulaska u manastirsku portu video sam spomenik posvećen trojici boraca Oslobodilačke vojske Kosova. Zbunjeno sam gledao, da li je to ono Kosovo koje sam ja napustio. Nije. Na bedemima manastira je bila postavljena bodljikava žica. Ogromni kolutovi su prvo što upada u oči, gledam u visinu i vidim osmatračnice sa stranim vojnicima.

Ne mogu da verujem. Počinjem da razmišljam, da nisam i ja kao i moji prijatelji iz centralne Srbije, koji su samnom krenuli iz čiste avanture, ovih desetak godina, koliko ima kako je moja porodica, otišla odavde i kako nam je spaljena kuća, živeo pod staklenim zvonom. U lažnom ubeđenju da će sve biti u redu, da ću se na kraju možda i vratiti.

Osmatračnice oko manastira su ono što mi je definitivno razbilo mehur od sapunice u kojem sam želeo da živim.

Kroz glavu su mi prolazili stihovi

“Zvoniće iz pepela,
vaznesena zvona kosovska…”

Pored mene je hodala grupa žena iz autobusa i tužno pevala upravo tu pesmu, dok sam ja uporno po mozgu tražio upravo te stihove. U detinjstvu sam ih i ja znao. Sada, nakon deset godina života u Beogradu, malo sam se otuđio od Kosova.

“Kula stražara”

Po profesiji sam fotoreporter, te uvek sa sobom nosim bar jedan foto-aparat. Na Kosovo sam poneo dva. Pokušavajući da se setim nekih reči engleskog jezika, koji sam poslednji put govorio na fakultetu, u Prištini naravno. Više rukama, nego rečima sam pokušavao da pitam vojnike, kako da stignemo do Prizrena, a prijatelji su mi pomagali.

Kada su vojnici KFOR-a shvatili šta hoćemo, preneraženo su nas pogledali. Jednostavno je njihov pogled govorio sve.

U međuvremenu sam slikao bodljikavu žicu oko manastira, kao i kule. Smejao sam se u sebi, oko jedne od najvećih pravoslavnih svetinja, bile su postavljene “kule stražara”, kako sam ih ja nazvao. Naravno počeo sam da razvijam svoju teoriju zavere, ali su me Švabe vrlo brzo prekinule.

Ispotavilo se da deo njihove čete treba da ide na kratko u taj stari srpski grad, pa su nas pozvali, ali su naglasili da idemo na sopstvenu odgovornost, i upozorili da i između sebe govorimo engleski.

Plač u Crkvi Bogorodice LJeviške

Probijali smo se uskim prizrenskim ulicama, kroz masu onih koji bi nas, najradije skratili za glavu. Shvataju da smo Srbi jer smo pod pratnjom. Na svu sreću, naši prijatelji Nemci, su bili uz nas.

Teško je biti Srbin na Kosovu. Čak i u prolazu nije preporučljivo.

Ono što je mene interesovalo bile su crkve i hramovi koji su bili spaljeni tokom martovskih napada na Srbe.

Naime, na ovom tlu, na samom početku formiranja srpske države, bilo je i duhovno središte srpskog naroda, na čelu sa patrijaršijom u Peći, sedištem autokefalne srpske arhiepiskopije i od 1346. godine patrijaršije.

Najbolja svedočanstva iz tog doba nastajanja nezavisne srpske države i crkve u 13. veku ali i kasnije, pružaju manastirski kompleksi. Za potrebe crkve počele su da se prepravljaju stare i osnivaju nove sakralne građevine, pre svega episkopska sedišta, kao što je bila crkva Bogorodice Ljeviške.

Građevina je doživela izmene početkom 13. veka, posle proglašenja autokefalne srpske crkve, da bi svoj konačni oblik dobila 1307. godine, u doba vladavine kralja Milutina.

Od sredine 15. do sredine 18. veka nema podataka o životu crkve. Lepotu životopisa je danas nemoguće sagledati, jer je crkva pored toga što je bila prekrečena i pretvorena u džamiju, u martu 2004. godine bila spaljena.

U noći između 17. i 18. marta te godine albanski teroristi su pored crkve Bogorodice Ljeviške, zapalili sve pravoslavne crkve u Prizrenu.

Budući da sam fotoreporter, ne mogu, a da se ne setim, ulazeći u ovu crkvu, fotografije koja je obišla svet, Albanca koji urinira u crkvi u plamenu, dok ga drugi slika aparatom, koji ima u svom mobilnom telefonu.

Nisam mogao da se suzdržim, zaplakao sam. Nije me interesovalo to što su vojnici KFOR-a oko mene. Plakao sam, a oni su me gledali. Ne mogu oni to razumeti, siguran sam.

Nemci kažu da imam čistu ekskluzivu, niko od fotoreportera ili TV ekipa nije ulazio u crkvu, od kako je spaljena. I u ovako teškom trenutku, kada sam se nalazio u spaljenoj svetinji, profesionalac u meni je nadvladao ljudsko biće. Suze su nestale, a blic je počeo da seva.

Fotografisao sam i fotografisao sve dok me vojnici nisu opomenuli, jer su napolju, oko crkve Arbanasi počeli da se okupljaju.

Naravno, i ova crkva je bila pod koturima bodljikave žice.

Manastir Banjska

Treći manastir koji sam video i posetio na Kosovu, bio je manastir Banjska. Ovaj manastir je, sa crkvom posvećenom arhiđakonu Stefanu osnovao kralj Milutin, a sagrađena je između 1312. i 1316. godine.

Crkva posvećena arhiđakonu Stefanu sazidana je na mestu ranije crkve u kojoj se, u drugoj polovini 13. veka, za vreme vladavine Milutinovog oca, kralja Uroša, nalazilo sedište banjske episkopije.

Kada je kralj Milutin umro u Nerodimlju 1321. godine, arhiepiskop Danilo II je preneo njegovo telo u Banjsku i tu ga sahranio. Teodora, majka cara Dušana je takođe sahranjena u Banjskoj, malo nakon Milutina, u severnoj kapeli uz glavnu crkvu.

Naviknuti na bol

U prolazu čujemo da je, nekoliko dana ranije sa hrama sv. Georgija Runovića, koji se nalazi neposredno pored spaljenog sabornog hrama Svetog velikomučenika Georgija u centru Prizrena, odnet u toku proteklog meseca olovni krov.

Na ovu vest niko u autobusu ne reaguje. Navikli su. Ako je od 1999. godine na Kosovu spaljeno više od 150 crkava i manastira, šta je jedan krov. Nakon svega što smo videli, to i nije skrnavljenje.

Kosovo će zauvek ostati u srpskoj duši. Nažalost to je izgubljena teritorija, samo niko u vlasti ne želi javno to da izrekne. Taj deo Balkana, specifičan po mnogo čemu, će uvek biti u srpskim srcima. Sada je ipak, budimo realni, Kosovo Teheran u Evropi.

photo by N.Djuric