Svi pijani u Guči

Na Saboru trubača, i ove godine, stotine hiljada ljudi

Kasno uveče se sve pretvorilo u neverovatnu eksploziju duvačkih udara na uši, pijanstva, znoja, kao da tokom dana nije bilo dovoljno buke, piva, kiselog kupusa, roštilja…

Nad gradom je trajao vatromet, ogromni baloni su u vazduhu, a na trgu se pivo točilo u potocima...

Guča je, u suštini, preslikana Srbija. Sto odsto. Ovde se tri dana i tri noći živi po srpski - uzmi ili potroši. Gomila se tetura ulicama, noseći pivo u plastičnim flašama od dva litra, takozvano “đačko”, pod miškom, kao toplomer.

Ni koji sat pre toga nije bilo mnogo bolje. Nedelja, popodne, u Guči neviđena gungula. Kulja narod sa svih strana, kuljaju kola, većina nadire na tezge postavljene okolo, šatre su još poluprazne, jedino jaganjci i prasići cvrče na ražnjevima.

Odjednom se začuše sirene, pored nas kroz onu gužvu neviđenom brzinom prolete desetak luksuznih automobila.

“Voja i Velja, čujem kažu sa strane, ponosni što su premijer i ministar bili u Guči.

Na ulasku u Guču stoji rampa. Ulazak automobilom se plaća. Ne znam koliko, mi smo parikirali van, na livadi, cena prava sitnica, 300 dinara.

Kako smo ušli u Guču, varošica je zamirisala na kupus koji se krčkao u stotinama lonaca.

Zemljanih, naravno.

Ako je nešto moglo da mi zapadne za oko u onoj gužvi, bila je švedska zastava koja se vijorila u masi. Kasnije sam saznao da je u Guči svirao i švedski orkestar, kao i da je bilo mnogo stranaca ove godine. Koliko se njima svideo “srpski Woodstock” ili najveći karneval posle Ria, ne znam. Znam samo da smo neprevaziđen narod kada je reč o preterivanju.

Pored ovih poređenja, preterivanja je bilo na sve strane. Kilogram jagnjetine 1.500 dinara koka kola 200, pivo 150 dinara… Ovakve cene strancima sigurno nisu smetale, ali prljavština, flaše i papiri bačeni na sve strane, prepune kante za smeće iz kojih je đubre ispadalo na sve strane, sigurno jeste.

Na sve strane tezge, vašar ali u pravom smislu te reči. Ove godine izrazito su popularni, pored već starih obeležja, majica sa Mladićevim i Karadžićevim likom, japanski samurajski mačevi, katane. Mada niko i ne zna u kakvoj su vezi japanski tajni ratnici nindže i ova dva dična generala.

“Gde je znamo, al’ ne damo” piše na majici sa slikom Ratka Mladića, odmah pored su majce i stranih rok bendova. Popularna je i majca sa aplikacijom Supermena, strip junaka Zagora, ali ni Radovan ne zaostaje mnogo.

Jedna do druge stoje majce sa Titovim, Dražinim I likom vojvode Đujića. Na Titovoj piše “Pa majku mu božiju, da sam znao da je ovako lepo, došao bih ranije”

Naravno tu je I obavezni Homer Simpson, ovaj put sa šajkačom, kao i Slobodan Milošević s naređenjem “A, sad svi u Guču!”

Ko te pita za ideologiju, suština je prodati.

U devet uveče pod šatrama nije igla imala gde da padne. Na jednom kraju, na stolu igraju dve Cigančice, na drugom kraju igra, isto na stolu, rasna crnka u miniću pripijenom uz telo, dva metra dalje izvijaju se i njišu kukovima dve fine gospođe, konobari okolo padaju na nos od posla, ječe trube, bubnjaju uši, neverovatna gužva. Saboraši sa prepune ulice, sabijeni kao sardine u kutiji, zaviruju u šatore dok okolo padaju čepovi sa otvorenih vinskih i pivskih flaša.

Truba je postala definitivno srpski brend, ali ono što “koči” je svakako ponašanje upravo onih kojima bi taj brend mogao pomoći, Srba. Potrebno je biti samo malo više voditi računa o okolini, samo malo više kanti za smeće, malo više pokretnih toaleta.

Jer, Guča je ipak samo jednom u godini.